Prošla sam različita live uključenja, tokom bavljenja novinarstvom. I već sam se navikla na to uzbudljivo osećanje u stomaku. Kao kada se posle raspusta vraćate u školu. Danas sam rešila da se ponovo vratim u školu, mislim da je raspust prošao.
Par reči o tome Šta je ono što kopirajter radi.
Transkreacija, mmmm, kakav sladak užitak STVARANJA prevoda!
Primetila sam da se ona, kao vid kreativnog prevođenja, ređe pominje u krugovima marketinškog biznisa.
Transkreator, doduše, stupa na scenu tek onda kada internacionalni brend zatraži da se komunikacijska strategija zadrži i preradi u „duhu jezika“ (i obrnuto)
E, to je trenutak da se zasija!
Duh jezika, ma koliko zvučao kao nešto što ima formulu, već samom rečju „duh“ – je gubi. Menjaju se kompletne alegorije, metafore, svetovi značenja i smisla, nešto što „igra“ u jednoj kulturi, u drugoj ne „radi“…
Pred transkreatora je stavljen zadatak da pronikne u srž kreativne igre, u prvu premisu, i da silogizam dalje izgradi na temelju sopstvenog okruženja.
A kada uspe, kada oseti da je to – to, sigurna sam da je osećaj sličan onom kada se reši teška matematička jednačina (ne bih znala ništa o tome).
I sve ovo zvuči kao polu-dosadno predavanje sve dok vas ne izazovem primerom!
Transkreirala sam kampanju za RedBull… Jedan od headline-ova bio je : FROM ‘TO DO’ TO ‘DONE’.
I onda kreće glavolomka.
„Od „uraditi“, do „urađeno“? Hm … nema tu lakoću, preglednost, ne izaziva, ma, nije zabavno!
„Od plana do realizacije“? Hm … istinito je, u skladu je sa našim govornim navikama, sve ok, ali je hladno i bezveze!
„Od „hoću“ do „jesam“? To je delovalo kao dobar trag….
Posle još hiljadu i dva moguća od-do, klijent je bio zadovoljan sa „Od „moram“ do „gotovo“!
Ma koliko nam „TO DO“ liste olakšavale život, one su naše „Moram“, a sreća koju nam donese štrikliranje lako se iskazuje rečju „Gotovo“.
I tu je lepota transkreacije. Ne postoji jedan prevod.
Transkreator je u svakom trenutku izazvan, da kopa dublje, da vidi šire, da se zaigra hrabro.
Postoje razni razlozi da izgovorite baš ovo. Napravila sam sajtić, da svi budu na jednom mestu. Hvala vam za svaki put kada to izgovorite 😉
U svakoj misteriji, u svakoj drami, nepoznatog uzroka…“potraži ženu i naći ćeš motiv“ 😉
Muziku, svakako.
Moj najsvežiji projekat…
https://www.facebook.com/cherchezlafemmeband
Slaviti svoj svet znači osetiti da se na njegovim obalama neko opušta, da u njegovim morima neko pliva nag, da se na njegovo drveće neko penje bez straha od suve grane, da njegove kamenčiće sa plaže neko skuplja za mozaik, da njegovim pticama daje imena i pamti kada se koja čuje, da njegovim seoskim putevima vozi bicikl i staje da oduva maslačak. 
Samo da me bitka ova na konju ostavi.
Kada iza sebe pogledam da mi nasmejano mašu stvorenja iz mašte, ona koja ukrašavaju tanjire koje postavljaju na sto, tačkicom kečapa. Da mi mašu srećna što su imala gde svoju predstavu da izvode. Da ne budu ljuta, da ne budu tužna, da nikad me ne podsećaju na sve ono što su igrala kako bi bila shvaćena. Da prihvate da su pred pogrešnom publikom zamajac hvatale, ali da znaju da su deo moga tkanja, i da ću ih ponovo dozvati, dođe li za njih vreme. Neka mašu, i neka lagano odšetaju.
Samo da me bitka ova snažnom napusti.
Kada pored sebe pogledam da vidim one duše koje su stavljavši moju kožu osećala dlake koje im se ježe, duše drage, duše jake, duše hrabre, koje su bile uz mog konja i kada je rzao i kada se trzao, i kada je samo spavao. Njega češkale, a mene bodrile.
Samo da me bitka ova pobednikom učini.
Pobedom koja ostavlja srce čisto, a put ravnim. Kada se magla digne i pogled nesmetano otvori, samo da pukne kao andaluzijska ravnica, da se kopito naglo ritne i žustro otare o zemlju najavljujući galop koji predstoji.
I da taj vetar, da taj nalet vetra od kog me peku oči, bude samo početak.
Rupa u vremenu pokriva trenutke koji se faktički dešavaju, ali čim postanu uspomene tvrdnja o tome da su se dešavali donosi se na nivou koncenzusa. Jedan može, npr, da tvrdi da se nisu dogodili, i to je sasvim u redu.
Rupa je vreme koje ne teče linearno, nego se uporedo nađe ispod ili iznad linearnosti. Događaji u njoj nisu bazirani na istim postulatima veze uzroka i posledice. Ona je toga oslobođena.
Tu žive iskustva koja služe sama sebi u datom trenutku, na koja se dalja iskustva ne lepe, ne nadovezuju i ne grade zaključke. U rupi sve počinje iz početka svaki put.
„Šala koja lebdi između zabave i nevolje, opijenosti i očaja“ ///“Umetnost dokolice“
Sela sam na kauč da predahnem između povezivanja dve iste čarape i pripreme ručka za sutra. Violeta se igrala u ćošku. Barbikina ćerka je bila nevaljala. Nije slušala svoju mamu. Violeta je naglo iscepila list iz prve sveske na koju je naišla i dajući glas Barbiki naredila barbi ćerki da svoja obećanja da će biti dobra napiše na papiru i potpiše, svojom malom plastičnom rukom.
——————–
Nikada tokom onih razvučenih nedeljnih popodneva nismo pominjali baku. Ranije je umela da iskrsne tokom prepričavanja neke od porodičnih anegdota, ali i to sve ređe. Znali smo da to našu majku boli kao živa rana i prosto smo prestali. Nikada nisam uspevala ni mužu ni prijateljima da prenesem posebnost života u bakinom domu. Ona je ručno pravila marionete za mala pozorišta i vrtiće i uvodila nova imena za dane. Svaki od novih dana podrazumevao je novi ritual, moja majka rasla je sa danima u kojima su satovi pogrešno podešavani, danima kada su se stvari nosile naopačke, tako da markica viri, u atmosferi toliko autentičnoj da je moja majka na svakom od otvaranja svojih izložbi samo pružala čašu ka baki sa osmehom koji je govorio neizrečeno. Od nje su nam ostale tabele sa obećanjima koja smo potpisivali. Uvek je govorila da je čovekova reč jača od jaka. Nisam shvatala tu izjavu dok sam bila dete.
Trebalo bi da mi u izdanju Mediaplaneta uskoro bude objavljena dečja edukativno-pedagoška knjigo-lepilica sa obećanjima kao konceptom. Ovo prethodno je deo onoga što sam pisala kao imaginarne verzije nastanka Obećarnice, dok je razlog naravno bio daleko banalniji.
Ovo potonje je samo isečak iz promašenih mogućih stvarnosti.
O MOGUĆIM STVARNOSTIMA KOJE NISU JER SMO MISLILI DA ZNAMO ŠTA JESTE
Rekao je da neće doći večeras, slagao je da je zbog virusa, nije mu se izlazilo ponovo na to isto mesto. Ove večeri je ona bila baš tamo.
Spustio je zavesu u avionu. Nebo kao nebo. Nekoliko sekundi kasnije proletela je vanzemaljska letelica.
lepotu u konstantnom osećaju pozajmljenog vremena. pozajmljenog uzrasta, pozajmljenog prostora u kom živim, pozajmljenih okolnosti u kojima postojimo. Pokušam, zaista pokušam ponekad, ali ne mogu sa ramena da otresem tu relativnost svojatanja, tu neozbiljnost bivanja ti sam. To drži svest pozornom. Čula naoštrena.
„Danas me je mama baš bio blam“
„Zašto?“ pitam, uverena da ona ni ne zna šta je to – blam.
„Prišla sam Juliji i Joki dok su jele grisine, rekla sam im jednu šalu a one su me gledale začudjeno, kao da sam luda.“
(Ah dobro, zna šta je blam.)
„Pa, šta je bila šala?“
„Rekla sam im – Hej, momci, date mi cigaru?!“
em zna šta je blam em je duhovita.
Čini mi se da neki ljudi nemaju emocije, nego stanja. Emocije nisu reakcije na pojedinačne situacije. One su osetljivost na fino tkanje života.
anja. 