Najlon čarape i Pitanje svrhe

Nedavno mi je u hacijendi od hiljadu i milion, a zapravo 38 kvadrata, bila, nekoliko dana, dobra prijateljica sa kojom se volim dvaJes godina.  Kada se uzme u obzir i to da u pomenutoj palači živi dvoje male dece, jasno je da je prijateljica ili gluva ili luda ili posebna. Ona je pomalo od svega toga a ponajviše treće.

Provele smo popodne zajedno, ona, ja i moje skupocene najlon čarape.

Da, zašto iko kupuje skupocene najlon čarape, logično se pitanje nameće. I ko će ga znati, možda sam pomislila da one nikada ne pucaju, možda da usput i masiraju nogu, kako bilo, eto nas, nas tri. Naravno. gde sam ja tu su i „mali ja“, a gde je najmanji ja, tu je i „doooodji“ (način da nemušti dvogodišnjak kaže zapravo „Uzmi me i nosi do iznemoglosti.“)…i, u jednom od tih „dodji“ puče čarapa isto kao i svaka druga, ne mareći za cenu, ništa manje ružno izgledajući tako pocepana.

Kada smo se par sati kasnije našle u mom predsoblju, anica, čarape i ja, trebalo je rešiti. Šta sad. Elementarna pristojnost mi je nalagala da ih ne bacim tek tako.

Zato smo se Anica i ja dale u posao.

ŠTA SVE MOŽEMO SA POCEPANIM NAJLON ČARAPAMA.

  1. Da ih koristimo kao vijaču
  2. Da ih obmotamo preko noći oko vrata, ako imamo mali vrat (kao ja) i želimo da ga izdužimo
  3. Da ih obmotamo oko ruke kao narukvicu
  4. Da ih nosimo na glavi kada glumimo zeca (što sam sigurna da i vi radite često koliko i ja)
  5. Da stegnemo čelo kada nas boli glava ili su nam misli posebno tupe
  6. Da ih koristimo kao kaiš
  7. Da njima zavežemo kutiju
  8. Da ih nosimo kada želimo da nas ljudi žale
  9. Da ih vežemo u veliku mašnu
  10. Da im odsečemo donji deo i damo maši da stavi lutakama kapice za kupanje
  11. Da pokvareno ubijamo muve (nije lako najlon čarapom krknuti muvu, zaista)
  12. Da teramo mačke
  13. Da se igramo ćorave bake

Najlakše je baciti.

šetajući puža beogradskom subotom

Da li smo sami u Kosmosu? Ko sam ja? Radi li vam Busplus dopuna?

Znate ona večna pitanja.

Među njima je svakako i ono – Koliko nam je potrebno za sreću?

Jedan ovakav dan na planeti Zemlji mi daje odgovor.

Za njega su mi bili potrebni sledeći sastojci:

1. jedno dete

2. jedno pristojno sunce

3. nešto siće, i

4. jedan puž, koji se zove Mima.

…priča počinje oko deset ujutru, na samom početku Knez Mihajlove.

Puž Mima je spreman na svoju prvu šetnju gradom.

Sigurna sam da mu je bilo sasvim prijatno,

izbegao je čeljust opake ribe, te je ostatak dana bio zaljubljen u život.

Dete i puž su krstarili beogradskim šetalištem kao da znaju gde idu,

a zapravo je pravac bio s namerom nepoznat.

Tako se i desilo da zalutamo među krpe, tek da se uslikamo.

Mnogo smo se duže zadržale pred ovim, dah im se pozlatio, momcima.

A onda sam opustila oči i počela da primećujem.

Ljude. Sve one za koje ne odvajamo pogled svesno,

već se oni nekako nehoteći nađu u našem letimičnom vidokrugu.

Ne znamo ko su, ne znamo o čemu misle, ne znamo ništa o njima i

verovatno i nećemo znati.

a ko zna, možda se, kada se primetimo, rađaju i neke naklonosti,

naizgled neprirodne, a zapravo potpuno prirodne…

Oboje čine život slađim.

Skrenule smo pogled sa ljudi, na ono što ljudi umeju da stvore,

kada su najbolja verzija sebe.

Ušle smo na izložbu (kokice smo odložile u torbu.

Vaspitanje ;))

Kada puža zabole točkove – za pojas ga zadenemo, i pičimo dalje.

U potpunoj vrtoglavici neznanja gde pre pažnju da poklonimo,

dete je viknulo „Konj“, te sam sa zadovoljstvom primetila

da nam pažnju ipak na kraju privlači ono što je deo našeg sveta.

Maša nema mnogo veze sa morbidnim ženama s ružom na šlemu,

sa nesrećnim ili polu – nagim ženama, ali sa konjima ima..

Ove su ovde jer se meni dopadaju, čist subjektivitet.

Iz lica, goblena i keramičkih zvona, do drveća…

Mima je, razume se, morala baš sa te pozicije da posmatra „Mos“…

Ovaj pogled mi je čaroban. Upitan, znalački, kritičan, ali nekako….ne znam..

A onda, kada se prepodne previše približilo vremenu za ceđenje soka,

te polasku kući…

Special treat!!! Poseban specijalitet!

Anđelina Balerina (mišica)……….

Za jednu majku, jedno dete i jednog puža, bilo je to savršeno prepodne,

koje Beograd katkad slučajno pruži….

It takes one to know one.

Izraz „It takes one to know one“ datira s početka XX veka, a istinit je oduvek. Bar bih ja, u ime predstojeće teme, volela da jeste. Ova fraza, naime, govori o tome da je sve ono što primećujemo, komentarišemo, volimo i ne volimo kod drugih zapravo nešto što je deo i nas samih, te stoga uopšte i uviđamo ovo, a ne ono. Selektivna percepcija zapravo potiče iz naših podudaranja. Tako nešto.Vratićemo se kasnije na ovaj izraz.

Ja volim kreativnost. To je tako. Ta ljubav potiče još iz vremena kada nisam znala ni da taj pojam postoji, a kamo li šta znači (mada je i danas veoma neprecizno definisan). Još iz vremena kada je oblik flomastera služio za izgradnju puteva i gradova po podu celog stana, preko vrlih odevnih kombinacija i vrsta ljudi koji su me okruživali, preko studija koje sam izabrala, vrste priloga koje sam snimala na B92, mnogih životnih odluka i unutrašnjih dekoracija (pod unutrašnjim mislim i na svoju i na prostornu) sve do, evo, copywritinga u vrhunski talentovanom dizajn studiju….Volim. Uz kreativnost se osećam prirodno, slobodno, neopterećeno a, u zavisnosti od vrste, čak i uzvišeno katkad.

Ona, naravno, nije novitet. Možda čak nije nešto što je moguće voleti ili ne voleti. Ona je razlog zbog kog spavamo u krevetima, a ne na pruću, itd. Ona je tu od kada smo i mi tu. Ali, lako se zaboravlja. Svet nam, trenutno, nudi sve na šta možemo da pomislimo i mnogo toga na šta nikada ne bismo ni pomislili. Pa u 2122 varijacija (brendova). Situacija ne poziva na kreativnost, već pre na trošenje. Novca i energije. Možda je zbog toga još i više poštujem. Deluje kao da nije neophodna i kao da se bez nje može. I može se, ukoliko volite prazninu, banalnu jednostavnost i repeticiju.

Kada su mi na devedestdvojci omogućili da provedem naredne 4 godine beležeći priče o ljudima koji uz svoj posao imaju i neki „hobi“ (tako bi to oni nazvali, a ja to zovem umetnost), omogućili su mi, zapravo, da uživam u lepoti ljudskog duha, zanimljivostima ljudskog uma i ljudskosti uopšte, a često sam na pitanje „A kojom se vi umetnošću bavite?“ odgovarala sa „Ja pišem.“ Umetnost je, naravno, ali nije ona od koje se isprljate (osim ako ne pišete pornografske priče;)), u kojoj se izgubite, koju držite u ruci i gledate sa svih strana, nosite kod nekog….Tu nastupa fraza sa početka. Osećala sam ja da nas povezuje više od pasije prema nastajanju nečega ni iz čega..

(molim vas za 11 sekundi strpljenja)

I, sad…Stižemo do bliske prošlosti. Sa Mašom provodim divan dan. Zajedno odlazimo na trening, odvodim je na posao, da jede kroasan i gleda crtaće, šetamo Balkanskom i pričamo o malim kućama i velikim šarenilima, te nailazimo na jednu od onih čarobnjačkih malih radnji punih boja (bukvalno), četkica, papira, maski itd. Pipkamo, njuškamo, razmatramo, a onda ugledah beolin u jarkim bojama.

Masu koja mi menja stvarnost, izvija vijuge i radovaće moje prijatelje.

Konačno.

Za sada, nakit. Pa ćemo videti.

…nastaviće se, tj, napraviće se!

tračara sa vračara (akcentujte pogrešno, kako bi se rimovalo)

Ovako je počelo.
Šarenilo nečega negde u daljini.

Prilazim. Podrumski prozor bi to bio, da mu vlasnik nije vilenjak.
Ispod neba, koje se nalazi preko šarenih gajbica, plaža je sastavljena od ostataka pločica.

Ako dobro shvatam redosled…prvo je gajbice farbao u različite boje. Pa postavio „nebo“. Pa na nebo okačio zvezde. Pa pod nebo smestio nešto što ja zovem plažom. Asamblaž, kolaž, fantazmaž.

To je trenutak u kom ga upoznajem (otud i znam da je „on“). Maša i ja smo obnavljale njeno poznavanje boja (i kosmologije) kada je zastao pored. Rekla sam nešto u stilu „Divno je što postoje ovakvi ljudi.“, on je na to rado rekao „Još divnije kad si to ti“, te smo nadalje porazgovarali o tome kako tek izgleda njegova terasa, itd. Nije bila prilika da uđemo dublje u lepotu teorije street arta, motiva, poente i posledice i sličnog, odmah se videlo. On čovek, prosto, uživa.
I jedno vreme je bilo tako. Nebo i kolaž su vladali ulicom Tomaša ježa. A onda je nikla prva kuća.

pa ubrzo i druga

Kada sam shvatila da je to umetnost u nastajanju počela sam svakodnevno da prilazim sa radošću.

Nemalo zatim je stanovnicima ovog naselja sinulo i sunce.

i tako se to nastavlja…

ovo sam uslikala danas:


…Da ne prođe nezapaženo, ulaz u kom Stvaralac živi u ulici Tomaša Ježa…

Inače, ima ovaj moj Vračar još čari. Tu se ispod suncobrana, u 76. godini, pije kafica i posmatra kako deca (Maša) jure golubove i skiče.

…ovde rastu Betmeni

Bebe putuju u Kosmos..

i lepo je oku.

i lepo je nama.

Na prvom spratu Cvetajeva i Kami, a na drugom Pol Oster // Cvetajeva and Kami on the first floor

Što je čoveku harizma, to su domu knjige.

Ja to tako vidim, slažem se da svako ima svoje pravo na doživljavanje knjiga.

Ali, tako shvaćene već godinu dana džedže u kutijama u ormanu mog brata jer ja, eto, smišljam policu u kojoj će se moje one naći (ili bar probrani deo, za početak) … Smišljam i smišljam. Te su to neki prosveteljeni stubovi, te neke stepeničaste vragolije, te mi "pukne film" pa gledam uobičajene po Kikinim katalozima…i to traje. 

Do jednog trenutka. Nekog tamo u kom sam se našla sa Designed-ovom sketch sveščicom u ruci i počela da crtkam razne oblike, a čak i da merim sa mini metrom koji imam uvek u torbi (tek da mislim kako sam na sve spremna), i mic po mic, potez po potez….

Moje knjige su našle dom.

Bukvalno.


What charisma is to a person, that’s what the books are to a home. That’s the way I see it, I admit that there might be more ways of seeing it.
But, understood in such godly manner, my books were on stand by in the boxes somewhere in my brothers closets, all because I’m thinking an thinking of the worthy shelf… At one point I decide on enlightened pillars, then I like some steps shapes, then I look at Kika’s catalog, in search of ANYTHING… But, the moment finally came. I was sitting and sketching…

My books found their home.
Literally.


 

 

Image

Naravno, Igor koji je ostvario ovu stolarsku čaroliju je takođe bio zanesen idejom. Zamalo da postavi prozorčić i kvaku na „vrata“, ali nije našao materijal…

Sunčanih Kostića
Avenija Vračar broj 126

Ime ulice i dizajn znaka sam poverila jednom od boljih dizajnera sveta 😉 potpisuje je Slobodan Jovanović Coba 😉

… U ovoj zgradi se stanarina ne naplaćuje, već plaća, a novi stanari stižu po preporuci. Penthouse nema najskuplje stanove, a čistačica dolazi jednom nedeljno….
Ako neko traži gajbu, da znate 😉

naše vreme…

…ne odnosi se to isključivo na vreme sa potomkom, ne, to se odnosi generalno na naše vreme sa drugim ljudima.
Kada kažem „to“ mislim na sve ono proticanje sekundi u kojima ne znamo šta je sledeće što će se dogoditi, nismo to već doživeli „u glavi“, pustili smo i prepustili smo događaje posledici susreta naših energija, volja i stanja…

To su oni dragoceni trenuci kada samog sebe iznenadite rečima koje izgovarate ili vam se pak desi da odjednom vidite kako držite neke čudne šešire ili vino za koje mislite da ga ne volite, a ipak vam prija ili grlite starog prijatelja kog dugo niste videli, te ste ga slučajno sreli negde. To je to vreme.

Kada Maša kaže „macukucu mama macukucu“ to znači „Ustaj-anja-i-traži-bojice-za-lice“. Kada ih nađem prvo od nje pravim zeca. Sa sve hulahopkama na glavi, naravno.

Bliže zečijim ušima od toga se i ne može, zar ne? Kad se „uzeči“ ona preuzima bojice. I počinje „to“.
Ja tada ne znam koliko je sati i samo puštam.
Da njena fokusirana pažnja povlači crte, vrti krugove, umače prste u zelenu i crvenu…
A da se kasnije, do uveče, smeje kada god me pogleda.

Ista stvar se dešava i kada se obučemo prugasto i stavimo kape za patuljke (izvinjavam se St Georgu;)).

To vreme je moj sveti gral.
Relikvija koju tražim. Aurora Borealis, pojačana eksplozijama slučajnih spontanosti.
A za njega mi ne treba fizičko vreme merivo sekundama. Ne, kako mi moja dobra drugarica Ka kaže…potrebno je eleminisanje materijalnih misli. Udaljavanje od svega što je uistinu bespotrebno i plod je rutine.
Batalim prostiranje veša, nagomilam čarape i magija počinje.

jedan bolestan dan, tj. kako smo napravile slona, macu i sneška

Bolesne smo obe danima. Provodimo vreme sa neobično ravnom, čak poravnjajućom energijom. I to bez Ćebenceta.

No, juče i danas sam rešila da „stanem na put tome“, ali ne nogama kako se obično staje, već rukama. Materijal je bio kako izmišljen, tako i zamišljen nekom pametnom tudjom glavom.

Rekla sam joj: „Mašo! Ma ko kaže da nema snega? Hoćeš li da pravimo Sneška?“ „DAAA!“ viknula je, a kako i ne bi kad joj se živahno obratila polu-ekstatična do-maločas-mrtvosana mama! Ali, kako, zapitah se kasno….

U žurbi sam poskidala vatu sa jelke, gde je glumila sneg, i postavila je u novi holivudski scenario, da glumi Sneška. Ali, vatom na vatu ne postižemo mnogo, jok. …Razmišljala, razmišljala…i WALA. Ukrala jedan par Mašinih čarapa, koje ne nosi (imaju neka srebrna srca i podsećaju me na one događaje za koje decu unakarade (ups, srede) i onda deca moraju da paze sa čim se igraju, sa čim boje i kako jedu, umesto da budu deca, a ne odeća) i počele smo da ih punimo vatom! Naravno, u zanosu igre, našoj priči su se priključili i dugmići i boje za tekstil….i…eto parižanina Sneška La Belića. Kakav je da je naš je, i postao je počasni stanovnik jednog malog domaćinstva koje Maša održava.

Posle noći sa temperaturom u kojoj je sanjala da će da padne, pa vikala „Padnem mamo padnem!“, vreme je bilo za težu artiljeriju, odnosno za industrijalnu robu. Kada je ovako dobra ne zameram što nije 100 odsto naša izmišljotina!

Od kako je prvog slona kog je videla (u knjižici) nazvala Nina, svaki slon je Nina, i iako sada već zna da kaže i Maca, Kuca, Pase, Lav…slon je i dalje Nina. Tako smo, po nalogu kutije, napravile Ninu, i, dragi ljudi! Svima preporučujem ovaj fantastičnofabulozni plastelin. Ne lepi se, miriše, lako se vaja…Otklonjenje su sve nus pojave naših starih plastelina ;))))

No, preteklo nam je materijala koji su predvideli za kljove…pa smo napravile i macu, bez ičije sličice!!! Maša je odredila šta će biti koje boje, i čak kroz dlanove umesila jednu nogu. Maša je napravila prvu nogu, ovo je veliki dan!!!

…Tako sada imamo uspomenu više, 10 fotografija više, plastelina i dugmića nešto manje, ali i 3 drugara više za domaćinstvo!

A kada se probudi dobiće i „kidel aje“, pa da kažemo da će ovaj dan biti dobar, iako je slinav!

Srećan vam ovaj dan!

Kućice nakrivljenih kapa

Kolaž papir. Dve srećne reči sa časova domaćinstva, nemam pojma iz kojih razreda i iz kog zaboravljenog vremena. Ali pamtim efekat te dve reči, odnosno polet, lepljenje za prste i nikad dovoljno precizne poteze makazama.

U precrtavanju namirnica sa spiska u Rodiću pre nekog dana prošli smo, slučajno, delom na kom se nalaze sveske, rezači i slični arheološki predmeti: i eto ga! Kolaž papir, glavom i listom, nepromenjen, u svakom smislu.

Momentalno se našao pored majoneza, a na upitan pogled mog dragog odgovorila sam: „Da se nas dve igramo!“.

Nisam bila sigurna da li govorim istinu, ili zaista SAMO ŽELIM kolaž papir..sve do ovog kišnog jutra.

Tražeći nešto četvrto – našla sam kolaž papir, našavši njega našla sam način da: a.provedemo zabavno jutro, b.učinim da zelena vrata dobiju stanare! c.priznajte, mnogo nas je, stambenih objekata nikada dosta.

Dok sam krojila prozore, moja ćera je, držeći krov, rekla: „Kapa!“ i probala da je „stavi“ kući na „glavu“. Tako se i dogodilo da sada kućice imaju kape. Zašto da ne? To su nehajne kuće grada koji se zove „Baš-je-nekako-dobar-osećaj-kad-se-nešto-pravi!!!“

Na kraju, svaka kućica mora da nosi rajf.

Sve to uz http://www.youtube.com/watch?v=BojFBbtP5_0 – BAŠ za ovakav dan.

Sad vi!

razularena kičica

Preključe je bio baš takav dan. Kakav? Dan u kom ne znam šta ću gde pre da napišem, zalepim, nacrtam ili obojim. Takvi dani su retki, a vuku korene još sa časova domaćinstva (tako se zvalo?), kojima sam se radovala siiilno. Ne mislim da je potrebno biti volšebno kreativan da bi nešto kreirao, mislim da je samo potrebno početi. Kupila sam boje za tkaninu, da bih Maši nacrtala prase Pepu na bodiju, eto, da bi njena Pepa mogla da zagrli crtež Maše na bodiju, da ne bude tek neki tamo sa prasetom. Pepu sam nacrtala, a onda sam sve svoje stvari smestila pod skener uklopivosti boja i poruke. A poruke nisam unapred smišljala, niti sam tražila mnogo od sebe, samo sam htela da budu moje, te da sam napisala i „Ae bre“, to bi bilo to! Nije mi smišljao Bershkin dizajner, nego mala ja. Do kraja dana ni ulazna vrata nisu ostala pošteđena, jer je moje ludilo kasnijeg farbanja gelendera na terasi (trebalo je), dovelo do frenetičnog odnosa prema boji kao takvoj, te bela boja ulaznih vrata nije mogla APSOLUTNO ništa da kaže u svoju odbranu! I tako su, uz Mašino cičanje, vrata dobila spiralne fleke, za koje moj muž kaže da izgledaju kao predvorje Hipi komune, a ja na to imam samo da kažem Jiiipi, i živele boje, i hvatajte se kičica! Zabavno je! Zašto bi iko drugi ikada više odredio šta vam piše na garderobi?




Pa umete valjda da pišete;)! (o tome u sledećem blogu;))))