„Nego, komšija, kako ide pos’o?“

Radni dan. 23:30. Ulazim u taksi, vraćajući se sa slatkog obeležavanja rođendana moje drage drugarice. Sedam pozadi. Navika, proistekla iz vremena kada sam počela da se vozim taksijem, a nisam bila dovoljno neposredna, a ni odrasla da sednem napred.
taksi kreće. neće to biti neka duga vožnja. dorćol – vračar. to je ona u kojoj se uživa.
šaljem poruku koja mi je stajala negde u svesti ceo dan, čekajući taj neki „nemam šta drugo“ trenutak, prekida me taksistin glas. „Evo, konačno sam našao stanicu na kojoj nema reklama“, kaže, srećno, stvarno je srećan, i ja razumem. Sigurno je izluđujuće slušati po vazdan iste džinglove, koji su u glavnom u lošoj rimi ili bednom pokušaju da budu interesantni, a i ako su interesantni dosade posle šestog puta.
Telefon smeštam u mali džep u torbi, gledam kroz prozor. Par se grli. Neprocenjivo. Neke osvetljene beogradske lepotice arhitekture. Krošnje, gole, nižu se uspavljujući onako fino.

Pitam: „Koliko ljudi koristi mobilni dok je u taksiju?“

Tišina. Taksista procesira moje pitanje, sa vidnim zgražavanjem koje uočavam dok se okreće da me pogleda, te da mi odgovori:
„SVI, lutko. Svi“

… ćuti, razmišlja, priseća se:

„Da li kuckaju ili pričaju, svi ti razgovori liče, neverovatno je, ali, ljudi nešto govore po ceo dan.“,
„Žao mi je“ kažem „Lepo je kada se vozite i posmatrate, oblake, ljude, prodavnice…ili kada popričate sa čovekom koji vas vozi“,

„Nema toga, lutko…nekad je bar bilo Komšija, kako ide posao, ili Šta ti misliš o ovoj trenutnoj situaciji, ili Vidi ovo vreme…Nema toga. Mene više niko ne vidi. I samo tuk-tuk-zvr-zvr, po ceo dan…“ <a

Kako je Lady Gaga pobedila Mona Lizu

Slučajno, zabavno, iznenađujuće, maleno porodično istraživanje fenomena Lajkova određene Facebook grupe, koje predstavljaju raaaaaaazličite ličnosti, brendove, pa čak i pojave/radnje poput spavanja ili ljubljenja.

 

Kada biste, kao dete, bili zamoljeni da odaberete mamu koja vam se dopada, naravno da bi trebalo, među raznim mamama, da vaša bude prvoizabrana, jer bez  nje ne biste ni postojali tu,  na tom mestu, da uopšte išta birate.Zato ne treba da nas čudi to što je u ovom našem, ponavljam malenom, istraživanju – najveći broj fanova zavredio upravo Facebook. (to vam je nešto kao „slika u slici“, zar ne?)

Facebook 54 mil

Kada biste kao savremeni čovek bili upitani „Koja to ličnost pali i žari medijsku pažnju svojom bestijalnom, a ponekad inspirativno razularenom pojavnošću?“ (nažalost, ne bi 45 mil reklo Marina Abramović, ma koliko bi to bilo smislenije ;)) – znali biste sto posto…

Lady Gaga 45 mil

Onaj koji je to radio decenijama, i to iz neuporedivo zasnovanijih razloga…

Michael Jackson 40 mil

Ne razumem se u ljude sa loptama.

Ronaldo 35 miliona

A onda ono što ako volite –  u jednom trenutku (kada shvatite da u svakoj svojoj torbi imate flašicu od pola l, do pola popijenu u nastupu krize, a da je jedini način da smanjite broj flaša da jedete gumene bombone sa tom aromom…) zaista poželite da više ne volite, i onda MOŽDA jednog dana uspete svoju afekciju da kontrolišete na vreme „uz picu“ (koju ste, takođe, sebi zabranili on regular bases)

Coca cola 34 mil

Ponovo, radi se o lopti.

Leo Mesi 25 mil

Ne razumem se u ljude koji su daleko, u svakom smislu, i daleko i ne razumem.

Barack Obama 23 mil

Uh, sada sledi ono što ima i moj „like“. Ne samo zato što su mi dragi lepi logotipi i dobar dizajn. Malo više zbog toga što je sadržaj vanredno zanimljiv, svaki put.

Starbucks 25 mil

Lopta…

FC Barselona 21 mil

Ajoj. Slična priča kao sa koka kolom, s tim što na ovo ne nailazite u svojim torbama jer ima ukus kake kada odstoji, ili još gore, nema ukus. Kad je hladno odlično je za one koji imaju Piku (stanje u kom se jedu plastelini, plastika, štirak i ostalo)

MC Donalds 11 mil

Ovo sledeće kapiram. To je bila mini revolucija načina  na koji se žene predstavljaju u kinematografiji (američkoj). Nažalost, trebalo je da ostane na nivou revolucije, a ne fenomena kojem se teži jer je „trendester. Čini mi se.

Sex&the city 10 mil

Pa čak i kad je u pitanju loptica…

Roger Fedderer 9 mil

Srpska Prada.

H&M 8 mil

Pojava tako poželjna, tako retko dostupna.

I love sleep 5 mil

Neću ništa reći.

Isus 3 mil

Ljudi su čudna rasa.

Heineken 3 mil

SIGURNO ovo nije oficijalna strana, ali je ona sa najvećim brojem, koju sam ja uspela da nađem.

Islam 300 000

A ovaj što sledi…ko da je pa neka faca? Naslik’o neku cicu za koju se ne zna da li je čika ili teta, i da li se smeje ili plače i hoće više od 123 hiljade? E pa neće ići. Da je nosio haljine od šnicli bolje bi prošao. (to što je bio i astronom, pronalazač, arhitekta….tek nije posh)

Leonardo da Vinci 123 000

Živeli su ljudi i bez struje. I sada bismo, postoje punjači za mobilni koje pokreće snaga desnice. Tjah, struja.

Nikola Tesla 80 000

A tek koliko ljudi mogu da žive bez majeutike, to tek!

Sokrat 63 00

Ovo što sledi je nešto za šta većina misli da i živi bez toga, dok  neki pak misle da baš u ovom trenutku žive sa tim.

UFO 60 000

Isak Njutn, optika,  mehanika, gravitacija… 54 000

Aleksandar Fleming, poznat po pronalasku penicilina 1 372

Fridrih Mišer, prvi izolovao DNK lanac  12 ljudi

Neću da nastavljam ;))))) Nadam se da ste se zabavili!

Kako su dve kockice pobegle, od sramote…

Živele dve kockice u mojoj fioci. Jedna bela, kojoj fali tačka na šestici, i jedna manja, braon, ponosita, lepa, pomalo oguljena, ali dobrodržeča. Iz nekog starog vremena kada je bilo važno kakva si kockica.

Živele one u njoj dugo.

Osim što bi komentarisale kvalitet kože naših ruku, koje su povremeno upadale u njihovo vidno polje, kada bismo posegnuli za makazama ili hemijskama iz fioke, nisu o mnogo čemu razgovarale.

Čekale su i radovale se retkim, ali ponekad ipak organizovanim društvenim igrama. Igre su se promenile. One su svoju karijeru započele kao „jambne“ kockice, a ovih dana se oduševljavaju nečemu što se čak izgovara na jeziku njima stranom, „board game“, a onda i ime igre „World of warcraft“: ništa one to nisu kapirale, ali im je bio zanimljiv taj živopisni, šareni svet pun čudnih, rukatih i okatih kreatura, i neke borbe, oko teritorija, razume se. Adaptirale su se, kocke moje stare, i na to, osećajući se kao deda ispred teleporta, ali su se adaptirale.

Sve je bilo manje ili više u redu.

Do maločas.

Moj muž istražuje svoj novi telefon (kompjuter, prevozno sredstvo, parfem…šta je to sve ta stvar u njegovoj ruci?). Čujem neobičan zvuk. „Šta je to?“. „He, dođi da vidiš, mada, ne samo da vidiš – oseti, imaju i „težinu“.

Na jednom pljosnatom pravougaoniku, na njegovoj dvodimenzionalnoj tacni za brojeve i slova, našle su se, trodimenzionalnične…dve kockice.

Savršene. Uglačane. Bez mane. Po poslednjim estetskim standardima.

I to se nikada neće promeniti. One se nikada neće pohabati, izgubiti boju na tačkama za brojeve, pomešati sa nekim kockama iz drugačijih serija. Uvek će biti savršene. I na istom mestu. Neće se zagubiti.

Ko može da se takmiči sa tim?

Njihova jedina mana je to što N E    P O S T O J E!!!!!!

Da li samo ja to doživljavam kao manu?

Moderni Diogen

Današnji Diogen traži čoveka noseći sa sobom iphone, da mu osvetli put,
sa namerom da ga fotografiše,
pa postavi na Facebook,
gde će kao profil ime  izabrati „Čovek“,
i sakupljati za njega lajkove.
Da li biste vi „lajkovali“ današnjeg čoveka?

rođendanske čestitke, nekad i sad

Pre 15 godina.

Rođendan vam je. Vi već znate: pravite proslavu ili ne. Izlazite negde sa drugarima ili ne. Ostajete gajbi da kontemplirate o nevažnosti rođendana. Ili nešto peto. Vaši drugari znaju vaše planove, jer ste o tome razgovarali u danima koji su prethodili vašem rođendanu, i tek vam se poneko neočekivan tog dana javljao na telefon, da vam ga čestita, te ste nekako i za tog nekog nalazili mesta u okviru vaših planova. I to je otprilike bilo to. Možda biste na kraju dana, kada legnete u krevet, rekapitulirali listu zvanica i pozvanica, sa setom primetili da vas Taj&taj nije pozvao, i time bi se socijalno – društveni aspekt vašeg slavlja definitivno završio.

Danas.

Rođendan vam je. Vi već znate: pravite proslavu, ili ne. Izlazite negde sa drugarima, ili sedite sa laptopom u krilu. Ostajete gajbi da zevzečite po društvenim mrežama.  Nema petog. Vaši drugari uglavnom znaju vaše planove preko statusa koje ste stavljali na Facebook, ili preko sms-ova koje ste razmenili. A onda sledi najzagonetnija promena od svih!

Sasvim novi, najsvežiji iz mreže čovekovog pecanja u prazno: NIVOI BLISKOSTI!

Uspostavljeni, definisani i redefinisani kao nikada pre!!!

I nivo: Čovek vas poziva telefonom da vam saopšti svoje želje (a kasnije se i viđate sa njim) (0,02 % vaših Facebook prijatelja)

II nivo: Čovek vam šalje sms poruku da vam saopšti svoje želje ( kasnije ćete se čuti sa njim, a možda i videti) (0,10 % vaših Facebook prijatelja)

III nivo: Čovek vam ostavlja poruku u Facebook inboxu, kako bi vam saopštio svoje želje, uglavnom kratko (male su šanse da ćete se čuti, još manje da ćete se videti kasnije)( 2 % vaših Facebook prijatelja)

IV nivo: Čovek vam čestita rođendan ostavivši poruku  na vašem Wall-u na Facebooku (nema nikakve šanse da ćete se videti sa njim, a pitanje je i da li ste se čuli, poslednjih 6 meseci) 35 % vaših Facebook prijatelja.

Rođendan je ostao rođendan. Prijatelj je ostao prijatelj. To se nije promenilo.

Ono što je novo je to da sada imamo brojač „prijatelja“, ali, da li sada kada nam se „prijatelji“ broje u stotinama, sa više ljudi nazdravimo te večeri, ili sa manje?

Diktirane emocije…

…U nameri da prešišaju  (prošire, dorade, razviju) glavnu svetsku emociju i reakciju na stvarnost, čuveni „LIKE“, YOUTUBE nam je ponudio spisak emocija / stanja / reakcija  koje možemo da doživimo u odnosu na nešto, te na taj način možemo da osetimo i nešto malo drugačije od „sviđanja“ ? Hvala im?

Kako su to izveli? Tako što je neki kolega copywriter dobio zadatak da preda spisak od verovatno 15 standardnih ljudskih emocija / reakcija , od kojih su neki tamo oni, uz sugestije programera, nama ponudili 6. Da vidimo kojih….

Kada nešto odgledate ( doživite, čujete, vidite), to nešto može  (sme) da vam bude:

FunnySmešno: izazvalo vas je na proizvodnju endorfina i dopamina i na potrese u dijafragmi, uz krivljenje usana u stranu

Incredible – Neverovatno: izazvalo vas je na proizvodnju adrenalina i savijanje usana u oblik slova „O“ i raskolačenje očiju

Classic – Klasika : nije vas izazvalo ni na šta, samo ste klimnuli glavom kao starmali čovek od 1223 leta, koji se svega „nagled’o i nasluš’o“

Cute – Slatko: izazvalo vas je na proizvodnju nano – suza rezervisanih za decu, krupnooke mace i poneku srnu, uz sitna pomeranja usana, više jednom stranom, i krivljenje glave u stranu

What? – Šta?: izazvalo vas je, i tačka.  Malo ste namrštili nos, a odmah potom ga „digli u nebesa“, jer vi to ne razumete, vama se to ne dopada, za vas je to…glupost!

Ouch! – Ijao! Izazvalo vas je na usklik! U potpunoj ste neverici, pitate se kako je neko sebi uopšte dozvolio da ovako nešto postavi na Youtube, pred vas?

Jasno?

Ja jedva čekam da saznam šta ću još moći!

A vi?

Pojam koji se retko koristi. Još ređe doživljava.

Nimalo ne želim da se predstavim kao nostalgičar, poklonik 80-tih, ili nekih ranijih decenija (jer i ne mogu), niti kao anti –futurista (prošlost-ista?), a naročito ne kao neko ko ne prepoznaje prednosti tehnologije, budući da je upravo koristim, nasuprot olovci i papiru, ovde, na ostrvu Tasos, na crvenoj pamučnoj prostirci…

Ne, trenutno razmišljam o jednom pojmu, koji je masakriran na različite načine, mačetama napretka.

Verujem da bi svako mogao da pronađe nekoliko onih koji su izgubljeni, ali i mnoge koji su nađeni, tom razvijenošću binarnih fora i fazona, ali, ovaj pojam..je, ipak, nešto za šta vredi živeti.

Iznenađenje.

Sećate se te čudne reči, koja je postojala u ne tako davnoj prošlosti…kada smo zamišljali ono što nam predstoji, kada smo iščekivali nečiji poziv da bismo saznali, pa videli nešto što je novo u tuđem životu (frizuru, automobil, dečka)… Život nas je često iznenađivao, iščekivali smo mnogo štošta što je trebalo da potvrdi neki naš san, ili da nas prosto razočara…

…Ranije, pre samo dvadesetak godina, zazvonio bi telefon, u to vreme poznat pod nazivom „telefon“, bez prideva „fiksni“, običan, plastičan telefon, čiji nam izgled nije bio nikakva briga, kaoni marka proizvođača, i, taj, obični, plastični telefon bi zazvonio, a mi ne bismo znali ko zove, niti koga. Tih tri do šest sekundi proveli bismo u onoj buljavoj tišini iščekivanja da li će nas osoba koja je podigla slušalicu pozvati, ili neće. Kada bi ta šansa da je poziv za nas bila pobeđena, kretali bismo se ka telefonu ne znajući ko nas poziva, ukoliko se nije predstavio (postojala je kultura predstavljanja, sada to ispis na displeju radi umesto nas, mi samo počinjemo da govorimo). Zvonjava telefona je nosila duplu šansu za iznenađenje. Sada nosi samo informacije, koje će nas, ako imamo sreće, iznenaditi.

…Koji bi bili koraci po povratku sa ovog letovanja na Tasosu? Hajde da zamislimo to. Vratila bih se sa 2-3 filma, koje bih napravila „Idijotom“, sada, sa poštovanjem nazvanim „analogni fotoaparat“…posle nekoliko dana, ukoliko ne odmah (to nikada nije bilo jeftino) odnela bih slike da se „razviju“…i čekala…jedan dan, jedan sat…nije važno. U tom čekanju bi prošle godine nestrpljenja. Uz miris tek štampanog papira grozničavo bih platila svežanj, i već na putu ka kući neizdrživo pogledala nekoliko nasumično izvađenih iz folije foto radnje…prekorevajući sebe što to radim, kada mogu to „na miru“, kod kuće… A onda bi kod kuće usledilo pravo uživanje. Preletela bih jednom brzo preko svih, 36 ili 72..a onda počela da ih lagano proučavam, uočavajući sve detalje, i obožavajući svaku…jer ih nema mnogo, i sve što sam uspela da zadržim od Tasosa – bilo bi tu. A onda, kada bih se dogovorila sa nekim od prijatelja da se, željni jedni drugih, vidimo, posle mog dvonedeljnog letovanja…svežanj sa najuspelijim fotografijama bih ponela..kod nekog, u neki kafić, u park…svugde gde idem, noseći još po koji miris borovine, zarobljen na tim pravougaonicima, koji se sve više izlizuju.

Danas? Izdvojim 15 minuta (sve zavisi od brzine kompa), prebacim zilione polu – selektivnih fotografija, neopipljivih i bezmirisnih, ubacim u folder, koji relativno kreativno nazovem, a onda deo posvetim „javnom uvidu“…i posle nekog vremena, jednog sata, jednog dana, budući da „slika govori hiljadu reči“ – svi znaju kako sam se provela, možda i bolje od mene…i ja mogu da dolazim kod prijatelja i samo da kažem „Slike su na fejsu“.

Foto radnja nije nestala, nestala je navika. Brzina se ušunjala maskirana u kvalitet, kroz vrata nehaja i u bojama trenda. To se desilo.

…Pre izvesnog vremena sam se uselila u nov stan. Nov nameštaj, nove tapete, nov smisao i sasvim druga priča. Iščekivala sam prve goste, kao i one koji prvi put dolaze…željna da čujem utiske. Čula sam „A, pa da, vidi se na Fejsu“. Znam da nije teško pobediti tu fejsomaniju. Samo nestaneš odande…ali onda i ti ostaješ bez uvida u živote onih do kojih ti je stalo, a za koje više nikada nemaš vremena.

Takvo je vreme došlo – ups, odnosno takvo smo vreme napravili.

Pa ja ostajem na „fejsu“, i trpim odsustvo tet a tet svežine reči i reakcija…na promenu frizure, novu stvar..Čak i ovo tamo objavljujem.

…Nedavno sam na Tasoškoj plaži, od prijatelja koji takođe nikada ranije nije bio na Tasosu, čula: „Uh, gde nađe onaj sa šatorom baš tu da se namesti…“, „Što?“, upitah ga, a on mi kaže – „Pa, to sam drvo pikirao preko Google Eartha!“…

Wow, pomislim, koliko je to…odgovorno, upućeno, zrelo, pripremeljeno…i neverovatno.

Ni Tasoško plažnodrvo više ne može da se sakrije našem dalekosežnom oku!

Šta smo ostavili riziku? Koju mogućnost? Ono što bismo danas nazvali rizikom..nekad smo zvali „nepredvidivostima života“…znate ono..niste znali postoji li drvo na plaži i gde se nalaze Ikea prodavnice u Solunu..ali ste ih svejedno pronalazili, samo kroz veću interakciju i uzbuđenje.

Iznenađujuća je šansa za iznenađenje danas.

XXI vek je ubio iznenađenje. Zauzvrat nam je dao privid spremnosti, u kojoj prepoznajemo obrise sigurnosti, prema kojoj se ponašamo kao da nam je potrebna više nego ikada. A da li je? I da li smo je stekli?