Vrnjačka Sanja(lica) u 9 tačaka

Avgustovski poklon za rođendan od drugarice koja izdaje divan stan u Vrnjačkoj banji.

Iznenadni, nenadani vikend, pakovanje veče pre, i veseli polazak.

Ni jedno ni drugo nismo ranije bili, nismo mnogo očekivali.

Prstohvat zelenila, gutljaj zdrave vode i fin vazduh…

Elementi koje smo mogli da pretpostavimo, ona neka stara turbo soc Srbija, nisu izostali,

ali ih je bilo 75% manje nego što smo mislili…

Tragovi na stolnjaku, kafa da probudi i Sfingu i jak doručak koji se gasi jogurtom…

Samo sit čovek je čovek raspoložen za šetnju…

1. Priroda

2.Amfiteatar Danilo Bata Stojković

Nalazi se na samom šetalištu, potrebno je popeti se uz prelepo brdašce puno

zdravog bilja, da bi se došlo do privlačne građevine, neprivlačno održavane.

Zapuštene. A ja sam već izmaštala…baklje pored putića koji do nje vodi…

Meke jastuke na kamenim klupama, sjajan light show i fenomenalne predstave,

koncerte….

3. Zamak kulture, Belimarković

Na oko 10 minuta šetnje od pomenutog trgića na čijem se brdašcetu nalazi amfiteatar,

nailazi se (posle komunikacije sa meštanima, budući da, naravno, ništa nije obeleženo)

na ovaj Zamak, za Mašu nazvan Dvorac.

Sagrađen krajem XIX veka, za gosn B., ministra tadašnjeg kralja Milana Obrenovića.

Da ima, čovek, malo letnjikovac.

Prelepo zdanje, u koje ulazim sa svojim „evropskim vaspitanjem“ i čoveka koji

po ulasku, sa leve strane, sedi za Amigom, a rešava ukrštene reči, pitam „Gde se kupuje

ulaznica?“, a on kaže „Ne kupuje se.“ Želela sam da insistiram, da mu objasnim kako

za klimatanje napred-nazad na šarenoj patki dajem 50 x 5 dinara, i da mi je nedopustivo

da u Muzej uđem „za džabe“, ali ne bismo se skoro dogovorili oko iznosa, a i njegove sudbine,

pa sam, možda prvi put u životu, nekako gorko vratila novčanik u džep.

„Stalnu postavku čine tri izložbe: „Lađarište – praistorija Vrnjaca“, „Etnografsko nasleđe

Vrnjačke Banje“ i „Spomen soba đenerala Belimarkovića“,  odnosno predstavljeni su

tragovi najstarijeg naseljavanja na vrnjačkoj teritoriji koji potiču iz perioda mlađeg

kamenog doba (4. milenijum pre nove ere), dok druga oslikava život u tim krajevima

od druge polovine XIX veka do šezdesetih godina XX veka .“

Interesantno je, ima čak i nekih instalacija, ali što ima klavira…..

Veoma ozbiljna, kako samo jedan prodigy virtuoz može da bude,

svirala je razne note na klaviru na kom sve zvuči predivno.

Najveći joj je problem bio što nije mogla istovremeno da bude i princeza

koja pleše uz tu muziku na balu, i pijanista…

4. LUNA PARK

Bez obzira na ti što imam dete, pa je ovo mesto kao pekara ujutru, neizbežno,

radovala sam se ponudi krokodila, autića, zamaka i ringišpila,

kao i vanrednoj hrabrosti koja je dovela do toga da Maša viče „Blze blze“

muškarcima koji su držali džojstike njenih vrtilica.

5. KLOPA

Na sve strane natpisi „Doručak Ručak Večera 900 dinara“….i rešimo mi da ne glumimo

„svet“, te da sednemo na jedan od tih „Komplet ručak 290 dinara“…

Kad onooooooooo….kelnerica koja Maši dozvoljava da crta po suncobranu,

mekani najsvežiji beli hleb, čorba površine Ade (a ukusna ko u Zapletu), ćevapi koji cvrče,

krompir, salata…I sve to za 580 dinara za dvoje + piće/ kafa….

6. NARODNA BIBLIOTEKA

Nju izdavajam zato što bih volela da u svojoj ulici ( u svom stanu) imam ovakvu

biblioteku. Posteri sa datumima različitih čitanja, predavanja i debata.

Neprocenjivo.

A radno vreme…od 7 ;))))

7. Japanski vrt

Zeleno i braon, prozračno i svetlo, jednostavno a privlačno, i eto ga, mora da

je japansko. Prolazeći pored grupe dece, rekla sam Maši kako se na japanskom

voda kaže „mizu“, a učiteljica je ponovila za mnom „Dakle, deco, čuli ste i naučili,

kako se na japanskom kaže voda?“, oni su viknuli „Mizu!“ i ja sam na trenutak

pomislila kako nisam studirala uzalud.

8.Mineralni izvori

Potpuno čudesan doživljaj neukusne tekućine, za koju znamo da je abnormalno

zdrava, te je podnosimo i volimo.

Kada kupite plastičnu flašu, time ste kupili i pristup vodi!

Naravno da možete da napunite flašu, popijete i napunite je ponovo,

ali sa vodom ovog ukusa, teško da ćete to uraditi.

Vreme ne krije kada je stalo. Po paučini nakupljenoj u toj velikoj građevini

naziva „Izvor“  bojim se da je ovaj 16.januar bio 1984.

Tačno u 16:31.

9. Ljudi i umetnost

U objektu pored, neuredno poslagana, nalaze se različita umetnička dela,

statue,slike, kolaži, ćilimi.

Niko ih ne čuva, ništa ih ne predstavlja, nigde ne stižu.

Postoje, i verovatno se začude zalutalim očima poput naših,

kao što sam se ja začudila ovim Mašinim rukama iza leđa,

dok studizno proučava sliku…

(o kojoj je posle dugo pričala i pitala “ aštoaštoašto“…

Evo je. Da sam imala koga da pitam, možda bih je i kupila.

Dama na biciklu što preleće suncokrete. Mašina Mona LIza.

Vrnjačko Banjski Monmartr. Na glavnom šetalištu mnogi izlažu svoje radove,

a mnogi ih i stvaraju na licu mesta.

Vodopadi, cveće, konji i aktovi, možda ne po mom ukusu,

ali po ukusu mi je što postoje…

I, na kraju, iako nam je teta gustih obrva, koja cepka karte u mini vozu, rekla

kako se u Banji samo „gradi i gradi“, utisak ostaje na strani…starih zanata,

kokica i limunade i lica izbrazdanih, koja sve to posmatraju sa strane

i nekako im…smešno…

Amsterdam-Pariz-Beograd

Amsterdam, rano do besvesti.

Vozna stanica. Površina klupe sa citatima inspirisanim putovanjima..

„A man of ordinary talent will always be ordinary whether he travels or not…“

Skupo plaćeni Thalys i njegova udobna, meka, pufnasta sedišta.

Mogu li sada da kažem da sam bila i u Belgiji?

(Ko me pita koliko minuta i da li sam zakoračila na njeno tlo!)

Preslatka mi je ova zgusnuta druželjubivost zgrada.

Zelenilo, životinje, dan predivan.

Vožnja od tri sata do Pariza, pri brzini od 34o na sat!!!!!

Ratatuile, stižem da mi kuvaš!!!!

Pariz, 9:06 ujutru.

Ovom šalteru  sam prilazila sa blagom tahikardijom

budući da su me u Amsterdamu isprepadali idejom o ceni

brzih vozova i imanju mesta u istim.

Kako bismo se vratili do Beograda morali smo da

rezervišemo voz do Stutgarta, odakle bismo stigli u

Villah, te iz njega direktno noćnim u Bg.

Sve sam ja to ispisala, znala sam tačne satnice,

brojeve vozova…i kao mali štreberko prišla šalteru.

„O, sorry, the train to Sttutgart is full.“

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA.

Te konekcije su neobično nezgodne jer ih ima

određen broj, a kada napravite ovakav karambol

od kombinacije…lako možete da nadrljate.

No slatka parižanka kaže:

„Ima varijanta sa presedanjem u

Meinhejmu, ali do polaska voza

za Stutgart imate 9 minuta“

„MA, MOŽE, STIĆI ĆEMO!“

Takođe se ispostavlja da SAMO

holandski Thalys košta kao oko,

dok je nemački ICE svega 13 evra po osobi.

Do stana smo stigli vrlo lako, budući da se nalazaio 4 stanice od vozne,

uz precizno objašnjenje od vlasnice.

NARAVNO. Hičkok ponovo napada. VI sprat bez lifta.

Kako nam je Lili otkrila, parižani imaju odrednicu po kojoj pri

izgradnji zgrade ukoliko je visoka VI spratova – nije obavezno imati lift!

(Kod nas je IV? Manje smo fit od parižana, biće)

Stančić veličine ormana, ali smisleno i šaramantno osmišljen,

nov, pun cakanih detalja.

Sa veeeeelikom manom…..

Da, direktno preko puta našeg ulaza. Prizor.

Prostitutka i opatica koja pere ulicu!!!!!!!!!

Naime, kada sam bukirala stan u Parizu, preko House tripa,

pojavilo mi se više opcija, od kojih sam izabrala ovu,

budući da je na 8 minuta hoda od Luvra i Notrdama,

te sam, naivna, mislila da je samim tim zasigurno HIT!

(Prethodno otkazavši rezervaciju u simpatičnom Timhotelu,

koju sam pravila preko bookinga, nije me mrzelo da pročitam

komentare i to savetujem da uvek radite. Hoteli koji nisu

skupi po Evropi su UVEK bučni.)

Dakle, naš stan se nalazio u prelepoj Rue Saint Denis,

koja je danju draga, živahna,

izlazi na mini trijumfalnu kapiju…

a noću Zona sumraka!

Prostitutke, beskućnici, grupisani pripadnici

tamne rase…….

Ovaj stan mi je ponuđen kasno,

ali ga preporučujem.

Nismo ga videli i žao mi je što nismo

jer je kraj u kom se on nalazi zaista divan.

http://www.housetrip.com/en/rentals/64081?et=17#

No, nismo mi to još znali!

Srećni, čudom odmorni…Sušijem stekli energiju…

(japanski restorani su brojni i vrlo pristupačni.)

Krenuli u prvu šetnju!

Duž Voie Georges Pompidue nalaze se radnje sa cvećem, pticama

kucama i macama. Isključivo.

Uz poneki tourist gift kiosk sa Tuluz Lotrekovskim posterima i razglednicama

Ovo je jedna od onih atmosferskih, običan prizor.

Boje, broj ulice, PIZZA…

Naravno. Zamislite da nisam bila.

Pa šta bi ljudi rekli da ne ugledaju među fotkama ovu

piramidu, delo izvesnog kineza, državljanina Amerike,

delo koje je izazvalo burne reakcije i do dana današnjeg

stiče više nesimpatija no obrnuto

(Mada na ovoj fotki izgleda ok, zbog refleksije)

Ko kaže da je nisam videla u Luvru?

U Luvru sam i gledam je.

(na svoj način)

Nisam htela da ulazim u Meku&Medinu talentovanosti ljudskih ruku

na 2-3 sata, koliko bih sa 2.5 dana u Parizu mogla da odvojim za to.

Sačekaće nas.

Obožavam da slikam ljude koji poziraju za slikanje.

Ima nečeg grotesknog, ljudskog i dragog u tome.

Ovo je kockasto drveće pred Luvrom, na putu ka Trijumfalnoj,

koje čini da se osećaš malim i loše ošišanim!

Parižanka, prava. Kesa, kosa, mantil i pas.

Narednih nekoliko fotki nazvala bih neočekivano „Šetnja Senom“ 😉 ili

„Da li šetnja Senom može da prikaže raznolikost ljudskog ponašanja?“

Slika 1.

Ljudi čitaju.

Slika 2.

Ljudi jedu.

Slika 3.

Ljudi sviraju.

(i tamo preko puta Ljudi se ljube.)

Ako se ja pitam to je sve što ljudi uopšte i treba da rade.

Ovaj prizor me je podsetio na neki veći mediteranski grad.

Opet, volim haustore i njihovu skrivenu lepotu.

A najlepše kod šetnje Parizom su zapravo uzdasi koje ne očekujete.

Naravno da ćete se uhvatiti za glavu pred Notrdamom,

naravno da ćete reći WOOOW na Ajfel,

razumljivo da će vas zadiviti most Aleksandra III…

ali ovi, sitni, gradski, uobičajeni prizori su prava

optička poslastica.

Zeleni deo zgrade negde u daljini.

A izbliza – džungla!

…Podseća vas na nešto?

Paprike, luk i njegovi brci.

Ispred teatra.

Komedija se ne završava na sceni.

Uvek mi je zanimljivo da vidim kako delim trenutak koji je meni tako

uzbudljiv, važan, svaki minut želim da ima smisla…sa nekim koga

apsolutno nije briga za sve to.

Za njega je to dan više u Parizu, u momentu u kom se ni jedan

razulareni frenetični turista nije upecao u njegovu kočiju.

Latinska četvrt.

Vesela, šarena, bučna, prijateljska.

Tema 1 je bila „šetnja“, nisam rekla na vreme, pa kažem sad,

jer prelazim na sledeću temu.

Tema 2

HRANA

Čudesna peciva, šareni sirevi, pomamni kolači.

Mirisi. Sve to, na sve strane.


Autentični pomfrit zaista ima drugačiji ukus.

Ili je to autosugestija.

Ipak. Nema slađeg od odlaska u lokalnu prodavnicu.

To je najbolji način da se oseti milioniti deo svakodnevice jednog parižanina.

I, da prostite na kolokvijalizmu, ODLEPIH!

Da li za onim što baget ZAISTA jeste, da li za Rokfortom

(koji zovem Rokfeler), ili za…

Kraljem SVIH sireva!!! Boursin, bilo sa belim lukom ili sa smokvama..

raspaljuje čula i transportuje ih u neku osmu dimenziju koja se zove

„Mega njam!“

No, još nam je nešto bilo drago. Crepes.

Ijao. Bez obzira na to što su ove autohtone palačinke spremale dve kubanke

beše to neobično topivo iskustvo

ćera

mama (raspevana!)

3. MONMARTR

Ne zamišljamo li svi na pomen Monmartra prugaste majce, sakoe, beretke,

brčiće i slike slike slike…

Da. Deo tog prošlog vremena a sada stereotipa je očuvan,

uz nažalost postavljanje pitanja – KO ga očuvava.

Čovek nam je prišao držeći makaze i papir (ni malo sugestivne makaze;))

„Take a silhouette, ok ok???“ „Well, NO“ „Where are you from?“

„Serbia“ „Me to. Hvala, nema veze, drugi put“.

Srbin silueto – sekač na Monmartru.

Toliko o duhu autentičnosti.

U džumbusu tezgi i kosookih ja sam zalutala u prodavnicu

plastičnih kašika i kuhinjskih predmeta.

Posmatrala modu.

Ulične tužne veseljake.

Slikala slikanje slike.

i ostala pod utiskom one terase sa cvećem,

iz nekog razloga ONA je za mene Monmartr.

4. METRO

Skoro 115 godina star, razgranat, ogroman sistem.

Čitala sam da su poneke stanice toliko lepe da ih vredi posetiti

njih radi. No, mi smo naše vreme u Parizu proveli mahom na nogama,

a ono što smo metroa doživeli je, u odnosu na London i Berlin,

bilo razočaravajuće.

Gužva, prljavština.

Ali FENOMENALNI muzičari vrlo često u njemu.

Sa svojim čudnim muzičkim kutijama i saksofonima. Ljudi plešu.

5. AJFEL

Suludo će zvučati. Ok, ta masivnost, čipkastost i monumentalnost su zaista

impresivne. Cela priča. Ali. Prošli smo podno.

I uvodeli da na svaki stub čeka oko trista ljudi.

Svake minute. Pomnožili. Izračunali da Pariz zaradi

oko milion evra nedeljno samo na entuzijastima koji

se pentraju. Kasnije saznajemo da zarađuje MILION,

jer dnevno u to upada i prodaja prava na korišćenje

tornja u filmovima, marketingu…

Sigurno je savršen pogled, ali mi smo to preskočili.

6. NAPOLEON

Subjektivnost, čista. Meni je on interesantna ličnost,

njegova priča i taj deo istorije. To je neka “ moja oblast“.

Dom Invalida.

KAKVO beskrupulozno impresivno zdanje!!!

Ispod centralne kupole je Napoleonova grobnica.

Nebrojeno mnogo puta sam videla fotografiju,

ali pojmila nisam o KOJOJ se veličini te „instalacije“ radi!

Pogledajte ženu u crvenom u odnosu na grobnicu.

Ispred. Zamislite da je ovo vaš kišobran.

Zamislite da vam nešto vrednije upadne!

I to je to.

2.5 dana dana Pariza. (preporuka 2 days in Paris

http://www.imdb.com/title/tt0841044/, presladak film!)

Ostalo nam je da: obiđemo Luvr, Orsej, da večeramo u Mulen Ružu,

da krstarimo Senom i po danu i u sumrak, da se popnemo na Monparnas,

da legnemo na travu na dva sata, da nas ne bude briga za vreme,

da probamo još 2338 vrsti sireva i vina. Da ne pominjem Asteriks i Diznilend.

Moraćemo ponovo. Uskoro.

Poslednjeg dana, naravno, ustali smo u 5:30

ICE, nemački voz, kretao je u 6:12

Iznad mesta na kom sedite tačno je napisano koja vam je izlazna stanica.

Nema zabune.

Nesvakidašnji voz. Neverovatan. Jedan od lepših HOTELA u kojim sam bila 😉

Restoran.

Još kad naiđete na kelnera balkanca, koji želi da vas časti kafom

i traži od mašinovođe da „nagari“ jer mi imamo samo 9 minuta

razmaka između dva voza (odnosno 6 jer smo se 3 minuta duže

zadržali, po rečima zemljaka, zbog policije)

Da. Mantra svakog interejliste treba da bude DB BAHN.

A ovako IZGLEDA taj dan, grafički prikaz menjanja vozova.

Štutgart.

Dama koja najavljuje vozove je kinula javno te se zacenila od smeha.

Ljudi na peronu 13 nikako nisu uspevali da dobiju

informaciju o dolazećem vozu.

Pokušala je još 4 puta, ali svaki put je prštao smeh štutgartskom stanicom.

Na kraju je zamenio kolega.

Voz ka Villahu.

Kretao se KROZ ALPE.

Ja sam to znala na nivou geografije, ali pojma nisam imala

KOLIKO će to prelepo da izgleda.

Prazan voz. Pogled na zelenilo, planine, krave, kućice

i sa leve i sa desne strane…

SPA centar za mozak. Ništa manje.

…i, u 19:24 stiže srpski voz koji nas vozi direktno kući.

Dvoumila sam se da li uopšte da sramotim svoju zemlju slikom iz našeg voza

i nažalost onog koji mi „kruniše“ (majmuniše) zemlju,

ali, treba da se zna.

Ležaj je 30 evra, među skupljim koje smo platili, a voz…SKANDALOZAN.

Star, drndav, škripav, raspao. Ma.

Srećna okolnost su pune glave priče, utisaka i sreće jer

se vraćamo našem detetu.

A sveopšti zaključak je….

ŽIVELI VOZOVI, volja i prelepi gradovi,

stopala, dobro društvo i drveće.

berlin-amsterdam

Berlin. Utorak, 15.maj, 5 ujutru.

Voz ka Amsterdamu je kretao u 6:37. Tu onda nema spava mi se, ovo – ono.

A tu svakako ima da vam ključ od stana ostane u bravi, te da, kada sa

stanice obavestite vlasnicu stana, ona kaže „Ali to mi je jedini!“

Nevolje počinju.

Torbe u ruke, i polako, sunčani Berlin u pospan sat. I to ima svoju čar.

Naravno da smo se nadali ICE vozu (iza Đorđa), ali cvrCE.

Nije bio ICE, al je bio nice 😉

Voz koji u 6:37 kreće ka Amsterdamu stiže u 13:00.

Veoma je pristojan, a prosečna brzina kretanja mu je 15o na sat.

Tvrdim da toaleti svedoče, kako o ljudima, tako i o vozovima.

Sređeno, prostrano.

A vremena je bilo sasvim dovoljno za prisećanje na sve načine

da to isto brže prođe. A onda shvatiš da je to nešto čime

ti je „vreme prolazilo“ bilo ono „pravo“!

Bockali smo flajer iz voza, igrali Zanimljive geografije

(kojoj smo dodali i brend!!!) i smejali se na putu ka zemlji

hemijski izazvanog smeha 😉

U izvesnom mestu Hilversum smo morali da presedamo

Kada smo oko 13h stigli u Amsterdam, momentalno smo se uputili ka šalteru

da rezervišemo sutrašnji voz ka Parizu.

Imajte na umu da je ceo taj proces do tog trenutka tekao glatko.

(Nekoliko informacija za one koji razmatraju interrail:

*INTERRAIL karta podrazumeva mogućnost ulaska u voz.

Sedište/ležaj morate da rezervišete, odnosno platite.

Ta cifra je uglavnom 3 evra, osim za brze vozove, za koje sam unapred

na mnogim forumima i zvaničnim sajtovima saznala da se brojka kreće od 6 -18

evra. Rezervacija za četvorokrevetnu „sobu“ ide i do 40 evra

(mada, nas je voz od Budimpešte do Berlina koštao po 15,

a dvokrevetni iz Vilaha do Beograda 30 evra po osobi).

MEĐUTIM…Kada smo se probili kroz amsterdamsku voznu stanicu, usput

saznali da prtljag ne možete da ostavite na stanici ukoliko nemate karticu,

(čuste li to ikad, ne primaju keš?) osetili mnoštvo relativno prihvatljivih mirisa

i stigli do šaltera, veoma vidno nezainteresovan čovek je, videvši moje interrail

karte, rekao „Nećeš ti daleko s ovim.“

Da, ja ih jesam teatralno spustila pred njegove oči,

kao da spuštam potvrdu o tome da sam Zevsova ćerka,

ali daleko su one od toga da su bezvredne.

„Za sutra? Do Pariza? Nemate rezervaciju? Ha. …..

Imam dva razdvojena mesta. Presedanje u Briselu. 80evra.“

Đorđe kaže „Ok“, ja se mislim kako ok, pa doplata je 13 evra maksimalno?

„Ok“ kaže čovek čuvši „eightEEN“ a ne „eighty“!

Summa summarum: holandski brzi voz, famozni Thalys, ima cenu doplate u

iznosu od 40 evra.

Nećete naići na taj podatak na netu tako lako, pa ga imajte na umu.

Sreća je što do Pariza stiže za 3 sata.

No, da se vratimo u Amsterdam.

Naravno da ne možete da kupite prosto kartu za prevoz,

već morate da čekate da prozovu vaš broj,

prethodno uzet iz automata,

u nekom prostoru koji liči na turističku agenciju,

gde morate da kupite kartu  u trajanju od jednog sata,

bez obzira na to što tražite „jednu kartu, za jednu vožnju“.

Naravno da kada dan počne s ključem u bravi nećete ni sići na pravoj stanici.

I, naravno, kada konačno stignete pred zgradu u kojoj se nalazi vaš apartman,

i ukucate šifru,  koju ste dobili mejlom, u kućicu za ključ koja se nalazi na fasadi (?)

bez obzira na to što ste do ključa došli: vrata ne možete da otvorite!

Pozivam „domaćina“, on stondiranim glasom izgovara „oooo soooooryyyy,

Call you later!“…i ti onda, šta ćeš? Stojiš sa svojim torbama, gledaš oko sebe

u šareniš i kitnjastost koja te okružuje, visi, pada, puzi, svugde je,

i iščekuješ trenutak u kom ćeš se malo umiti i početi iz početka.

Bez ključa u bravi. Kad ono, saznaješ baš to! Nekome je veče pre

zaglavljen ključ, pa je brava razvaljena i vrata moraju da se šutnu.

Uh, to nam nije bilo teško!

A onda nailazimo na OVO! Da li su ovo stepenice, planina, sunovrat ili

samo Hičkokova noćna mora????

Penjući se zaboraviš na sve ostale strahove, al možeš da zaboraviš i na točkove!

Nevolja broj 6?

Sreća: divan apartmančić.

Verujem da, inače, znate da u centru Amsterdama, u maju,

nema noćenja za manje od 90 evra, uz sve Housetripove sveta

(osim ukoliko vam ne smeta da delite sobu sa tri intoksikovane

engleskinje i dva portugalca)…

Hajde, hajde, dajte da promenimo ton. Nije to sve bilo ku – ku, pre će biti

da smo mi to, željni sistematizacije, prosto selektivno posmatrali, pa nam

se činilo da su nam se dešavali samo „gafovi“ (koji su nas ludo zabavljali.

Nisam ironična.)

Bilo je tu i sunca i cveća i interesantnih boja tih niskih zgrada/visokih kuća…

Bilo je i pozorišnih likova van pozorišnog konteksta…

i patika koje rastu na drveću (gde li im je ono na kom rastu parice?)

monumentalnosti, širokih trgova, užurbanih ljudi

Naravno, svega onoga na šta smo navikli da se cokće ili da se o tom šapće

KEEP CALM AND EAT PIES

Ali, MOTHERS finest!!!

Bezglava zbrdana zdolana šetnja, bez vremena za posebnu organizaciju

uz saznanje da imamo samo to popodne u tom gradu, ali veselo.

Teško je da bude drugačije. Amsterdam izgleda kao haljina iz XVIII veka.

Sledeću sliku postavljam više kao pitanje:

Da li je moguće UOČITI neukusnost jela na osnovu fotke?

Znate one fotke koje bude apetit (pa ih „ovi“ u marketingu koriste),

da li ga ova smanjuje?

Preskupo, bizarno brašnjavo, neslano i neverovatno stvorenje

servirano kao pica. Dakle, ne sedati u restoran „Steakhouse Amsterdam“.

On je, onako, star, trošan a skup, te deluje kao jedno od onih mesta koja su

ružna dok je hrana izuzetno lepa. Cvrc.

Ponekad stvari jesu onakve kako izgledaju!

Nigde nismo uspeli da odemo. U smislu U neko zdanje, instituciju, galeriju.

Nigde. Popodne smo poklonili kaldrmi i hodali hodali hodali.

Osećala sam blago nepravdeno prednjačenje marihuansko – opijatske priče

u odnosu na sve druge kojima bi Holandija, Amsterdam mogli da se ponose.

Sve je to ok, ima to svoju boju (neku. zelenu),

ali ne treba da bude dominantna….

Jer ako je nečim bogat, Amsterdam je kolorični buržuj!

Dan se rano završio, da bi sutradan još ranije počeo.

Jedini voz ka Parizu, u kom je bilo mesta, kretao je u 6 ujutru!!!

Amsterdam 4:45….

* Neće „se“ nastaviti, no nastaviĆU!

beograd-budimpešta-berlin

*** uz čitanje slušati http://www.youtube.com/watch?v=9NO5zuATwkc

(hvala, cobo)


9 dana puta.

3 zemlje boravka.

uz  još najmanje 2 usputne.

10 vozova.

Dete kod babe.

Odličan scenario za čaj sa valerijanom i kormoračem.

Kad već ništa jače nismo birali u četvrtak uveče,

pred avanturu koja počinje u 6:48 ujutru, kada polazi voz ka Budimpešti.

11.5 petak, i tako vedro i čisto jutro…

Tražila sam na netu kako izgledaju vozovi koji nam predstoje i nisam nalazila.

Za sve koji se pripremaju na nešto ovakvo,

voz 6:48 – 14:54. broj 00270, Beograd- Budimpešta

Mirišljav, čist, prazan.

Posle četvrtog sata puta, kad su se teme pomalo umorile i tenzija zaspala,

Planet Earth je bio na displeju, a planeta Zemlja kroz prozor.

33 stepena u Budimpešti.

Stanica kitanjasta, monumentalna, prostrana.

Stvari možete da ostavite u sef na stanici, po ceni od 3 evra za 24 sata.

A grad… Kaže Đorđe bavila sam se „fasadnim slikarstvom“.

Drage su mi budimpeštanske fasade, istina.

I-JU!

i

Ono što možda najviše volim kod svakog nepoznatog mesta su haustori.

Često se dešava da kada se zavučete ili uđete u dvorišni deo nekog grada

– naiđete na kovčeg s blagom. Bez igde ikog.

(videla je da je slikam. preslatko.)

u 20:05 istog dana iščekivali smo voz koji će nas odćićifuirati ka Berlinu.

Ne dozvolite da vas uplaši to što obaveštenje o peronu postavljaju 11 minuta pre polazak voza.

Taman se unervozite toliko da se razbudite.

„Koja su nam kola? Koja“ „E, Đorđe, koja su nam kola?“. Rešio je to na ovaj način.

Voz Budimpešta – Berlin, 20:05 – 9:10, broj 00476

Nečujno i pomalo stidljivo se pojavio pred našim napetim pogledom.

Nov, gostoprimstven, udoban. Flašice vode su poklon za okrepljenje.

Mađarica i Nemac sa kojima smo delili kupe (spavali su gore)

su bili naših godina, zanimljivi, otvoreni, nasmejani,

a imali su još jednu sjajnu osobinu -brzo su zaspali.

Kupatilo čisto, mirišljavo, uredno.

skačem, razume se.

I možda među pet najlepših momenata ove putešestvije,

posmatranje Češke…Nemačke…preko pidžame…

kao u ležećem bioskopu koji prikazuje interaktivni dokumentarac

zvani život, realno življenje, pravi ljudi, njihove torbe, stanice,

raznovrsnost saksija i načina pisanja imena mesta…

(neverovatno je koliko brzo od svega napravim dom;))

..a u 8 ujutru, posle noći kojoj je prethodilo ćaskanje na engleskom,

koji nikome maternji nije bio, čitanje knjige i utapanje u predelima,

posle dobro prespavane noći, „kuc kuc“ uradi kondukter i

izazva buđenje kafom i doručkom!

Naravno da se ta kafa ubraja u najukusnije. To je ona pred događaje,

ona u žiži neizvesnosti, ona dok si na točkovima…

Berlin. 9:10. Stanica koja izgleda kao aerodrom u Dohi

ili nekoj sličnoj bogatoj zemlji.

Vedar, gostoprimstven dan. Na stanici, u kancelarijama za to predviđenim,

rezervisali smo vozove ka Amsterdamu, dobili papir sa preglednim konekcijama,

a za 22 evra po osobi i metro kartu koja nam važi 3 dana za sve raspoložive

prevoze (osim aviona i teleporta). Uz nju i knjižicu u kojoj su

slike i opis svih mesta na kojima postoji popust, uz tu Welcome karticu.

Popusti nisu zanemarivi, za nešto što je 12 evra često ćete davati 7,

pa kada se takvih 10 sabere…..

Šetnja ka apartmanu, do kog nas vodi GPS,

pristala sam šta ću, nije baš privlačna moja želja da se stihijski krećemo,

uz teret na leđima.

I eto ga. Ulaz našeg prvog stana, bukiranog preko sajta Housetrip, koji

iskreno preporučujem. Cene po kojima sam pronašla stanove, čiste,

moderne, uredne i u centru, niže su od cena malih, bučnih i nagužvanih hostela.

Pun iznos plaća se pri zakazivanju, ali, ukoliko stan nije ono što ste navedeni

da mislite da jeste – u roku od 24 sata po reklamaciji vam se vraća novac.

Mi nismo imali ni jednu zamerku.

U samom centru,  nadomak Oranineburger strasse,

ulice underground faca i radnji, klubova i slobode ponašanja,

a na 2-3 mestro stanice od svih takozvanih „znamenitosti“…

Savršen kraj, preslatka gazdarica, fina, mila, preudoban krevet i miomirisna posteljina.

(mirisi su mi neobično važni u ocenjivanju većine pojmova u životu;))

Skrasili smo se, presvukli i krenuli….

(Ovaj anđ’o na motoru kuva itekakvu kafu, da znate samo!)

A posle kafe i navale kafetinskog andrenalina na krilima nepoznanice…

opustili smo oči i poklonili ih Berlinskim zavrzlamama…. I dole…

I levo i desno…

I tramvaji koji voze u Los Anđeles

(možda je glupa fora, al nama bila smešna.

Eto, toliko nam je lepo bilo.)

I lepota „brendinga“, što bi se kazalo…

…Ona sedne, a on joj glavu u krilo metne i to ljubavlju zovu.

Na sve su mislili.

A kada smo već na temi neobičnih mesta sa smeštanje tura…

A kada je kretanje po Berlinu (nasuprot sedenju, kapirate;)) u pitanju,

znajte da je Metro beskrajno čist, sređen, familijarno nastrojen i veoma lako

shvatljiv. Već posle jednog popodneva imali smo osećaj kako jezdimo….

Na Aleksander plazu, pored TV tornja, ima jedna fontana. Ova.

A oko nje se okupljaju svi oni koji nešto protiv nečeg imaju.

Za mir, za krzno, za ukidanje  novca, za šatore…

Živeo šator!

A onda vašim čulima vida i užitka sleduju sva ona mesta obeležena na svim mapama…

A SVI su tu, to vam je jasno…

Sony centar.

East side wall gallery je zaista odlično platno za posmatranje ljudske inovativnosti.

Tema je bila mir, a odgovor slikara iz različitih zemalja sveta je zadivljujuć.

Nekada omražen sada je to zid za gledanje sa užitkom.

(Neverovatno je kako vreme i događaji relativiziraju istovetnu stvar.)

…(Dali je bio obeležen na mojoj, internoj mapi.

Nije dozvoljeno unošenje aparata.) Berlinski Dali muzej ima njegove grafike

i po koju skulpturu. Za ljubitelje je svakako must.

 na

Prirodnjački muzej.

Ulaz je oko deset evra, sa popustom uz mestro kartu je oko 6,

a vredi 2332 evra.

Najveći skelet dinosaurusa trenutno prisutan na planeti Zemlji.

Instalacije za upoznavanje sa Kosmosom, od kojih vam se vrti u centru glave

(sjajne!!!) i za sve Darvinove fanove (ta sam!)

predivna zbirka životinjskih primeraka i evolucijskog sleda.

…Interaktivni muzej, The story of Berlin, čija je karta uz knjižicu 7 evra,

a iskustvo za 77 godina prepričavanja.

Muzej je koncipiran kao putovanje kroz 800 godina Berlinske istorije.

Predmeti, mirisi, haljine, figurine, vozila i koješta još pravljeni su

za svrhe ovog muzeja, i apsolutno svaki njegov deo svedoči o kreativnosti

čoveka i predstavlja svedočanstvo ideje i inspiracije koje prevazilaze

prvobitnu namenu.

(Pritiskom na knjigu na ekranu se očitavaju autori, njihova bio i citati!!!)

U delu gde su predstavljane religije moguće je, otvaranjem fioka sa različitim

nazivim i sadržajima, upoznati se sa predmetima, simbolikama, pa i zvucima

vezanim za svaku od njih…

Ovo se dešava kada otvorite fioku „Self knowledge“ !!! (vide mene!)

Ona je meni našla da pozira tu. Ha.

…Dani se nižu (ukupno 3, ukoliko računam dan kada smo doputovali),

a nižu se i neočekivane radosti.

Park u nekom bočnom delu grada, u koji smo slučajno zalutali.

Poštar

Ona.

Eh, da mi je teleport il bar time machine

Da, ovo je grad u koji izlazi Hju, a izašli i mi.

Svako piće izuzev piva je oko 5 evra, ali zato nije potrebno mnogo da bi se

Berlinci i posetioci zahuhktali i od izlazka napravili terevenku.

I, za kraj berlinske epopeje ostavila sam priču o onome što me

je najviše zateklo i upoznalo sa nekim aspektima moje ličnosti na koje ko

zna da li bih ikada i naišla, bez takvog podsticaja…

http://www.gruselkabinett-berlin.de/index.html

Da, slika u knjižici izgleda strašno. Da, piše da u njoj ima strašnih scena.

Naravno da smo mislili da je to muzej, koji je otišao „korak dalje“ (ili dole) u

svedočenju o ratu…

Obreli smo se u zabačenom kraju, ispred jezive, sive, grafitima markirane

zgrade, bunkera, muzeja?

Ušli. Groteskno plava debelica nam je prodala karte i uputila nas ka

još debljem čovečuljku sa crnim mantilom, koji je onim Fredi Kruger

glasom rekao da nas put vodi ka prvom spratu…….

Zvuci su sugerisali da to nije običan muzej…

NEĆU da vam ga opisujem podrobnije, mogu samo da vam ga preporučim.

Redefinisaće vam odnos prema mnogo čemu.

Pokazaće vam. Od čega ste;)

(Ja sam od želea.)

Voz ka Amsterdamu je kretao u 6:25…i bez straha smo legli ranije, kako bismo nastavili

svoju evropsku smicalicu.

(nastaviće se, znate tu foru)

Danas KLEPE i KLJUKUŠA

071

Kada zastaneš na pumpi da popiješ kafu, koja je UVEK (ali, uvek) slađa od svake druge, ZNAŠ da je tvoje putovanje kolima započelo. I tu kafu piješ sa osmehom jedne strane  usne, zadovoljan jer nemaš pojma, a i ne želiš mnogo da pretpostavljaš…

DSC_0383

115

117

Iako je hladno, otvaraš prozor, ignorišeš svako “Pazi aparat”koje čuješWinking smile i beležiš sve čime se beogradske oči odmaraju…. (mislim da je ovaj balončić NLO, šta vi mislite…???)

…A onda znate ono…ravnica, ravnica, brdašce, ništa, ništa, i “PAAAP” – ljubičasta kuća! Odličan prizor, ukoliko ste dugo vozili, i treba vam razbuđivanje.

100

Postaje sve hladnije, što je naravno u skladu sa datumom, ali nikada u skladu sa mnom…

104

I,predveče stižemo u Sarajevo, kroz Trbosekovsku maglu,

i krećemo……………….…

216(klepe – punjena testenina kljukuša- vrsta pite)

Nisam verovala da ćemo to da uradimo, ali bilo smo žedni, a ponekad i u koketiranju sa “mistifikacijom”(kad je vedra): popili smo po šaku vode sa ove Čuvene Baščaršijske česme (I, po legendi, “stalno ćemo se vraćati”)

,144

i , sada više ne žedni, ali veoma gladni, nastavili smo potragu sa  našim“ Slatkim ćošetom“,

143 koje će nam dati nešto veoma slano!

AAAAAAAAA!!

! 147

MA, nema veze što i posle 3 sata svi znaju da ste jeli ćevape, jer vam svaka pora i šal na njih mirišu, nema veze što su toliko „jaki“ da do 2 ujutru ne možete da zaspite, šta god rekli – AAAAAAA kakav ukus makrobiološke osvete!

A uz ovaj ćevap se služi JOGURT

150

koji se nalazi već sipan…pored Coca Cole, koju sam ja ipak, kao kulturološki “diferent”, smatrala ćevapovim jedinim prijateljem…

Eh, sad siti…mogli smo da se posvetimo umetnostima, ludostima i genijalnostima okoline u kojoj smo se našli…(većina ovih lepota nalazi se u okviru Baščaršijskih zanatlijskih čarolija)

158157

Kad je pripreme – dolazim! Sviđa mi se ideja nadaizma.

A nekima se, pak, sviđaju Fantazije…Likovi iz Harija Potera I ostalih trolastih priča, i samo jedna prigušena lampa negde u daljini….

165

A onda…Samo mi reci Bazar i ja odjednom neću moći da se setim da li mi više treba šal, prsten, eterično ulje Ili magnet za frižider!!!!

217

prstenje 2

219

prstenje 1

prstenje 3

prstenje 4

221

222

Ipak, prsten.

…Baščaršiju smo prepešačili više desetina puta, jer se svaki put uoči neki novi detalj.

Jedan njen deo posvećen je starom zanatu izrade čajnika, džezvi I sličnih maštarija.

Oko vas je zvuk lupkanja čekićem, koje se sa tog mesta prolama godinama, vekovima…

223226

 

“Index” , je, verovatno čuven koliko i česma, jer, na kraju uličice u kojoj vam se otkriva neobičnost i šarolikost sveta džezvi i taman kada više ne možete  da izdržite bez kofeina: nailazite na ovaj stari lokal, čiji ljubazni vlasnik i njegov nešto ćutljiviji otac, kog on zove “ma, deda”, nemaju nikakvu potrebu za menjanjem stolica, stavljanjem tapeta ili dracena.

164233238

Njihov Index je poseban baš zato što se ni malo ne trude…Bosanska kahva košta jednu marku (50 dinara), i postavlja NEDOSEŽAN standard!!!!

Ovaj čovek ne da “može da se uda”, već bih potpuno razumela i posedovanje harema. Mogla bih da kažem da mi je to bila prva kafa ikada, prosto, njegova kafa je ono što svaka kafa želi da bude.

234235

Sam grad je, zbog sopstvene brdovitosti, organizovan u oblik olovke, ni malo širok a veoma dugačak, što stvara izuzetno neobičan osećaj preglednosti, prestajete da budete gost već posle nekoliko sati.  Tu štraftu smo, često zbog alve ili bureka (kod nas poznato kao „burek sa mesom“), prešli nebrojeno mnogo puta za dan i po, koliko smo bili na putu..

239167

Za kraj, pokazatelj ljudske upornosti i domišljatosti. Čovek je želeo da napravi hotel u toj ulici i da svojim gostima ponudi odličan pogled na grad….Pa je ekskluzivan hotel…sagradio na staroj zgradi!!!

243245139240213

…a česma je, sada kada razmislim… možda i ozbiljica…