Samo da me bitka ova na konju ostavi.
Kada iza sebe pogledam da mi nasmejano mašu stvorenja iz mašte, ona koja ukrašavaju tanjire koje postavljaju na sto, tačkicom kečapa. Da mi mašu srećna što su imala gde svoju predstavu da izvode. Da ne budu ljuta, da ne budu tužna, da nikad me ne podsećaju na sve ono što su igrala kako bi bila shvaćena. Da prihvate da su pred pogrešnom publikom zamajac hvatale, ali da znaju da su deo moga tkanja, i da ću ih ponovo dozvati, dođe li za njih vreme. Neka mašu, i neka lagano odšetaju.
Samo da me bitka ova snažnom napusti.
Kada pored sebe pogledam da vidim one duše koje su stavljavši moju kožu osećala dlake koje im se ježe, duše drage, duše jake, duše hrabre, koje su bile uz mog konja i kada je rzao i kada se trzao, i kada je samo spavao. Njega češkale, a mene bodrile.
Samo da me bitka ova pobednikom učini.
Pobedom koja ostavlja srce čisto, a put ravnim. Kada se magla digne i pogled nesmetano otvori, samo da pukne kao andaluzijska ravnica, da se kopito naglo ritne i žustro otare o zemlju najavljujući galop koji predstoji.
I da taj vetar, da taj nalet vetra od kog me peku oči, bude samo početak.
anja. 