Sela sam na kauč da predahnem između povezivanja dve iste čarape i pripreme ručka za sutra. Violeta se igrala u ćošku. Barbikina ćerka je bila nevaljala. Nije slušala svoju mamu. Violeta je naglo iscepila list iz prve sveske na koju je naišla i dajući glas Barbiki naredila barbi ćerki da svoja obećanja da će biti dobra napiše na papiru i potpiše, svojom malom plastičnom rukom.
——————–
Nikada tokom onih razvučenih nedeljnih popodneva nismo pominjali baku. Ranije je umela da iskrsne tokom prepričavanja neke od porodičnih anegdota, ali i to sve ređe. Znali smo da to našu majku boli kao živa rana i prosto smo prestali. Nikada nisam uspevala ni mužu ni prijateljima da prenesem posebnost života u bakinom domu. Ona je ručno pravila marionete za mala pozorišta i vrtiće i uvodila nova imena za dane. Svaki od novih dana podrazumevao je novi ritual, moja majka rasla je sa danima u kojima su satovi pogrešno podešavani, danima kada su se stvari nosile naopačke, tako da markica viri, u atmosferi toliko autentičnoj da je moja majka na svakom od otvaranja svojih izložbi samo pružala čašu ka baki sa osmehom koji je govorio neizrečeno. Od nje su nam ostale tabele sa obećanjima koja smo potpisivali. Uvek je govorila da je čovekova reč jača od jaka. Nisam shvatala tu izjavu dok sam bila dete.
Trebalo bi da mi u izdanju Mediaplaneta uskoro bude objavljena dečja edukativno-pedagoška knjigo-lepilica sa obećanjima kao konceptom. Ovo prethodno je deo onoga što sam pisala kao imaginarne verzije nastanka Obećarnice, dok je razlog naravno bio daleko banalniji.
Ovo potonje je samo isečak iz promašenih mogućih stvarnosti.
O MOGUĆIM STVARNOSTIMA KOJE NISU JER SMO MISLILI DA ZNAMO ŠTA JESTE
Rekao je da neće doći večeras, slagao je da je zbog virusa, nije mu se izlazilo ponovo na to isto mesto. Ove večeri je ona bila baš tamo.
Spustio je zavesu u avionu. Nebo kao nebo. Nekoliko sekundi kasnije proletela je vanzemaljska letelica.
anja. 