svako ima svoje razloge.

Bile smo u maloj, nebičnoj prodavnici u kojoj sam iz samo Kosmosu poznatog razloga, pronašla vrlo autentične haljine za devojčice. Da, sa svim onim štrasovima, šljokicama, fronclama i sličnim čudnim izrazima, ali ukombinovanim vešto, višeslojno, sa neobičnim detaljima. Mislim da bi se to najjednostavnijim jezikom reklo: „blesavo“. E pa, bilo je u radnji desetina blesavih haljina. no, moja ćerka koja je tog dana punila 5 godina, i ja, koja sam nekoliko puta napunila 5, izdvojile smo nekolicinu uz neuzdržanu pomoć prodavačice. Stajale smo ispred moje Maše, koja je na trenutke izgledala kao da se suočava sa hordom dinosaura, i vijorile nekoliko haljina, Prodavačica i ja smo o svakoj imale nešto da kažemo i često smo se preklapale. „Pa vidi, ova ima i sako“, „A ova? Neverovatne loptice!“, „A vidi ovu devojčicu“ itd. Maša je stajala nepomično, i kroz nekoliko minuta ćutanja i ozbiljnosti (ništa mi to nije bilo jasno) rekla je: „Tu drugu.“
DRUGU?? To je bila haljina sa najmanje detalja, likom Pepa Praseta (koja se nalazila na još 2 ponuđene) i poprilično svedenim dizajnom. Toliko svedenim da je izgledala nevidljivo.
Prodavačica i ja smo sa negodovanjem reagovale iskreno i burno. „A zašto??? Zar ne vidiš da e vo o va i ma i o vo i ono…“ Trebalo nam je par minuta da sagledamo apsolutnu nesalomivost odluke jedne male devojčice i obavezu da se poštuje tuđa volja.
Logika estetike ne postoji, odnosno, ma koliko nam se činilo da je nešto sigurno lepo a nešto baš nije, to ostaje u domenu naše percepcije i njenih ključnih tačaka.
Brzim nevidljivim šamarima predstavila sam sebi osnovne teze – dovela sam je u radnju da izabere, da, nije mi se dopadao njen izbor, ali bio je njen, njoj je rodjendan i puni celih 5 godina (ili kako ona kaže: „Punu šaku godina“) i najmanje što mogu u datoj situaciji je da poštujem njen izbor.
Kupila sam joj belu, naglašeno jednostavnu haljinu sa crtežom na nivou skice, dala joj da šuška sa kesom do kola.
…Izdržala 6 minuta, pa je ipak pitala: „A zašto si uzela baš tu haljinu?“. Priznajem. Dok postavljam pitanje ja ZNAM da bi mi mnogi odrasli ljudi rekli: „Zato“ ili „Zato što mi se ta sviđa“ i oba bi „prošla“ kao legitimno objašnjenje. tako je i moje dete moglo da kaže „Ae“ ili „hgtrmzhhr“, šta god da joj se prohte, s obzirom na njene godine, a i na moje pitanje.
Međutim. Maša odgovara; „Mama. Ona sa devojčica, koja ima i sako, imala je jedno oko malo manje od drugog. A ona pepa sa draguljima, nije imala krunu.“
Imala je odgovor.
Mogla je i da ga ne bude svesna.
I kada ga mi ne znamo, odgovor sasvim verovatno postoji.
Na nama je da prihvatimo da to što mi nešto ne razumemo ne znači da to nešto nema objašnjenje.
Hvala ti, Mašo, kao i mnogo puta do sad.

divim se ljudima. koji. (ovo je post koji će biti proširivan novim saznanjima o zadivljujućem svetu ljudi)

Nemaju TV,

Svesno piju puno vode.

Nose kvalitetnu obuću.

Nemaju Facebook ili na njega ne stavljaju svoje fotografije.

Kupuju časopis Popular science.

Znaju imena iranskih reditelja.

Imaju stav o kreacionizmu.

Peku svoj hleb.

Kampuju.

Kampuju sa decom.

Gomilaju knjige pored kreveta.

Pišu svojoj deci dnevnike.

ImageRazvijaju fotografije.

Koriste sveže začine iz svojih saksija.

 

Drvo, i ko bi za njim patio

Ovo je…nešto što sam pisala sa 20. I, sad, čeprkajući po papirima, nađoh. Generalno, imam sklonost i naklonost ka čudnim, bizarnim, naizgled nesvrsishodnim spiskovima i listama ;)

Drvo, i ko bi za njim patio?

85971002

Slikar pejsažista

Pas

Drvoseča

Veverica i razne vrste ptica

Automobil parkiran u hladu

Svi u kontekstu hlada

Suicidni koji žele da se zakucaju

Ulice

Igra žmurke

Plodovi i mirisi

Mladi gorani

Kolibe, kiseonik i papir

Reklame na kojima ono označava prirodu i život

Pogled kroz prozor

Oni kojima olakšava sušenje veša

Dabrovi

Japanci (u odnosu na šta bi Bonsai bio mini?)

Oni koji imaju svoje drvo

Oni koji se penju uz drveće

Oblaci, zemlja bi im bila dosadnih boja

Nespretni, ne bi imali s čega da padnu u svom nepromišljenom poduhvatu

Spretni, imali bi dokle da stignu u svom promišljenom poduhvatu

Dopišite.

Čaša je do pola puna, a od pola prazna. Tako je, možda, najpametnije reći.

Pretpostavimo da će se dogoditi neka X situacija.

Optimista na nju kaže: „I biće sve uredu.“

Pesimista na nju kaže: „Nešto će krenuti naopako.“

133580604

Svi mi ponekad više naginjemo ka jednoj ili drugoj „vrsti mišljenja“, da to tako nazovem.

Ali, šta je sredina?

Postoji li u sredini ova dva pojma neko za koga bismo rekli da je…prosto…realista?

Kakav bi to bio čovek?

To je čovek koji razmišljajući o predstojećoj stvari kaže: postoji mogućnost da će biti sve u redu, a nešto može da krene i naopako.

Teza o istovremenoj mogućnosti dve suprotstavljene stvari liči mi na Šredingerovu mačku…*

U trenutnoj stvarnosti, u kojoj se ta buduća situacija još uvek nije dogodila, šanse da nešto krene po dobru i zlu, gotovo su iste.

U potrebi za sigurnošću pozivamo u pomoć statistiku, ali, kako stvari stoje, u slučajevima kada nešto što je statistički obećavalo – krene po zlu, kažemo da je to na nivou izuzetka. No, kada se ono loše dogodi – više nikoga ne zanima statistika. Šansa je postojala, statistička verovatnoća nije promenila krajnji ishod.

U životu koji živimo, u kom je svaka naša buduća situacija podložna i jednoj i drugoj mogućnosti, koju ulogu vi zauzimate?

Ukoliko ste jedan od onih (ovih) ljudi za koje se kaže da „previše razmišljaju“ (oduvek nalazim da je kombinacija te dve reči na nivou oksimorona!) sigurno se svakodnevno suočavate sa ovim izborom. Ukoliko je to, uopšte, izbor.

Mislite li da je moguće živeti mirno i lepo bivajući „realista“?

Kada sam bila mala moj stariji brat me je često čikao: „Dokle misliš da je normalno da oko sebe vidiš samo leptiriće? Nije život takav“, a ja sam mu svaki put odgovarala nešto u stilu (na dečji način sročeno) „Ukoliko postoji izbor, onda zauvek! Zašto bih birala bilo šta drugo? Ovako mi je lepo.

Negde usput…nešto se uskomešalo, proširilo, iskrivilo ili ispravilo, ali ti leptirići dođu i odu, u zavisnosti od vetra.

I pitam se, da li je moguće biti srećni realista…Srećan realnom srećom?

Kakva bi bila „realna sreća“?

Možda ona u kojoj prigrljujemo stvarnost koja je dobra, uživamo u svakom njenom fragmentu, dok, uporedo pretpostavljamo mogućnost nepogode, ali se za nju pripremamo i ulažemo napor svesti i pameti da je sprečimo?

Srećni realista?

Ja se trudim.

 

*Šredingerova mačka  je misaoni ogled u kome je ugledni fizičar zamišljao da stavlja mačku u zapečaćenu kutiju zajedno s radioaktivnim atomom, Gajgerovim brojačem, jednim čekićem i flašicom sa smrtonosnim otrovom. Atom je tako izabran da postoji verovatnoća 50:50 da će se u toku jednog sata raspasti, to jest, ispustiti naelektrisanu česticu. Ako do raspada dodje, impuls u Gajgerovom brojaču pokrenuće čekić koji će razbiti flašicu iz koje će iscuriti otrov. Za ponašanje radioaktivnog atoma odgovorne su zakonitosti kvantne teorije. A ova teorija kaze da je u tom mikrokosmosu sve svedeno na verovatnoću. Ona takodje tvrdi da će do trenutka raspada radioaktivni atom biti u stanju u kome su pomešane obe mogućnosti – i da se atom raspao i da nije. Iz toga moze da se izvede začudjujući zakljucak da je i mačka zatvorena u ovakvoj kutiji takodje u pomešanom stanju, to jest, da je istovremeno i živa i mrtva! Prema klasičnoj teoriji, mačka se već nalazi u jednom od ta dva stanja. Ali, tek kad otvorite kutiju, videćete u kojem.”

OPERACIJA: doviđenja treći krajniku, dobrodošle ušne cevčice

IMAG2321Napomena: ovaj tekst interesovaće isključivo one koji pripremaju dete na operaciju ove vrste. Sadrži korisne savete, spisak stvari za bolnicu, ideje kako da umirite dete, ali i sebe.

Kao i svaki roditelj sa dovoljno vremena i sasvim pristojnom količinom brige, pročitala sam sve forume na ovu temu, tuđa iskustva, srpska, regionalna, engleska, američka, sva koja sam mogla da razumem, s preciznom potrebom da mi sva ona potvrde: da, stvar je rutinska i ne, nema razloga za brigu. I, naravno da niko i ništa ne mogu da vam donesu taj osećaj spokoja, ali ja sam tip osobe koju smiruju informacije. Što ih više imam, to lakše mogu da se upustim u bilo šta.

Ono što sam shvatila čitajući tuđa iskustva:

1. Ova operacija se obavlja kada dete ima 3 i više godina (ukoliko mora onda ranije), ukoliko ima česte upale ušiju, oslabljen sluh i otežano disanje. Od svega toga, moje dete je samo hrkalo. Odvela sam je na ORL više igrajući se odgovornosti nego što sam mislila da treba, međutim jedan pogled ka njenim uvek otvorenim ustima na koja diše od kako se rodila, doktoru je bio dovoljan da još dok je prilazila kaže „A, treći krajnik“… Posle izvesne timpanometrije koja pokazuje količinu sekreta koji blokira ušne puteve bilo je jasno kao dan: operacija predstoji. To je bilo u aprilu 2012. Od onda smo to prolongirali opravdanim odlascima na more, koje uvek prija i donosi promene…pa malo zauzetošću, a onda smo, u novembru krenuli u proces…O njemu kasnije.

2. Rizik je minimalan

3. Grozan deo je onaj kada vam odvode dete u operacionu salu

4. Najgori deo je buđenje deteta iz anestezije

5. Nekoliko potonjih dana kašice i sokovi, smirenost i kuliranje

U ovim su se stavkama, manje ili više, svi složili.

Došlo je vreme da se uđe u pripreme. Bio je početak decembra, operacija zakazana za 23.12. Ja sam kao dete više puta i iz različitih, manje i više strašnih razloga, operisala uši u KBC Zvezdara kod izvesnog prof Dergenca, za kog sam sigurna, a njegovi udžbenici iz kojih studenti uče ovaj predmet to potvrđuju, najveća je faca u tom svetu. Po njegovoj preporuci tamo sam odvela i Mašu, kod doktora Šaranovića. Da nije postojala preporuka ove vrste i da ja nemam iskustvo sa tog mesta, nikada, verujte, nikada ne bismo kročili u to sablasno, derutno, ruinirano zdanje puno vlage, zidova koji se krune, svetlosnih oznaka za „Slobodno“ iz kojih vire sijalice i kablovi…

Posle zakazanog termina operacije od vas se traži: krvna slika, vreme koagulacije i krvarenja, bris grla i nosa, nalaz urina, uput i izveštaj pedijatra.

Kul, pomislite. „Sa’ćemo mi to.“

Prvo me je iznenadila napomena „Nalazi ne smeju da budu stariji od mesec dana“. ???? Hm. Šta ako mi je dete vadilo krv prvog, nalaz bio sjajan, razbolelo se desetog, ili nabacilo neku bakteriju koju i ne registrujemo…pa mi dođemo 25 dana kasnije? Ne, odlučila sam da uzimanje rezultata ostavim za poslednju nedelju pred operaciju.

Krvna slika dobra, u brisu nosa Moraxela, kako saznah, stvorenje sablasnog naziva koji me podseća na likove iz Warcrafta, stalan je stanovnik  nosa, ali kad se registruje označava izvestan disbalans. Pedijatar nam nije dao zeleno svetlo.

Sledeći slobodan termin za operaciju 21.1

…Međutim sada nam se dešava da se Maša 1.1 razboljeva kao nikada do sad (pupupupu generalno je zdravo dete, retko slinav nosić, jednom antibiotici za tri godine) – virus je otkinuo, 39.5 sedam dana, aftice u ustima, potpuni haos, Hemomicin i družina…No, nedelju dana pre operacije ona je završila sa antibioticima, ozdravila, vodim je na vađenje krvi, s rezultatima odlazim kod pedijatra, on kaže „Sve je ovo na granici, može.“ Petak prijem, ponedeljak operacija. U petak: pregled dežurnog lekara, on pogleda rezultate, ja kažem (pročitavši da je to važno)“Curka joj nos“, on kaže „Ma, može“. Pa sledi ludilo od kretanja levo-desno, timpanometrije, otvaranja istorije bolesti, merenja, uputstva za dan pre i dan operacije…Poslednja tačka vam je prostorija za prijem na drugom spratu, gde se i operiše, gde su i sobe…“Neka stane da je izmerimo.“ „Ali u teškim čizmama je.“ „Nema veze“. Ne, ima veze. Anesteziju ne dobija u čizmama.

Izujte dete.

Na samolepljivom flasteru napisano njeno ime i prezime, kilaža (bez čizama), flaster zalepljen na trošan sto sa kog se skida boja. „Vidimo se u ponedeljak u 6:50″. Grozan sto. Grozno mesto da vam se na njemu nađe ime.

U ponedeljak smo bili spremni. O pripremanju trogodišnjeg deteta na nešto ovako pisaću kasnije, sada samo faktografski.

Veče pre, u nedelju,  jela je poslednji put u 6:30, popila svoje mleko u pola 9, antibiotik, sa kojim se kasnije nastavlja, u 9 i spavanjac.

U ponedeljak u 6:50 našli smo se pred pomenutom sobom sa grozomornim astalom, zajedno sa još pet roditeljskih dvojaca, sa tihom decom, uzrasta od 18 meseci do sedam godina. Momentalno smo počele da lepimo sličice u album, a ostaloj deci smo podelile dečje novinice. U nepodnošljivom strahu i jedva savladivoj frci, mnogi roditelji zaboravljaju da je IPAK dete to koje prolazi taj horor i da njemu treba umanjiti strah. Drhti se iznutra, tako mora, ali spolja…ništa strašno se ne dešava i vi treba da zabavljate i animirate svoje dete kao i svakog drugog dana…

Kada dobijete polu zarđali bubrežasti metalni predmet (za slučaj da vam dete povraća posle operacije), šalju vas u sobu, u kojoj ćete obući dete u pidžamu i dovesti ga na poslednji kontrolni pregled. I tom doktoru ponovim „Curka joj nosić“, on kaže „Videću u vezi sa tim sa vašim lekarom“….potom čekate ispred prostorije u kojoj je anesteziolog, taj kralj medicine (veoma poštujem anesteziologe, koji su malo gde toliko nepoštovani koliko u Srbiji), u našem slučaju kraljica, Maja. Jednim pogledom na krvnu sliku uz propratno pitanje:“Jel joj curi nos“, ja KONAČNO kažem“DA!“, i ona izgovara „Ovo dete nije za rad.“ U dva minuta uspela je da sažme, rezimira i razreši strahove da će mi dete pošto – poto završiti na stolu, iako joj nalazi nisu najbolji (do čega ne bi ni došlo na kraju). Znajte: reč anesteziologa je presudna. On je taj u čijim su rukama vitalne funkcije tokom operacije, kontrola bola, itd itd. Kod ovakvih „hladnih“ zahvata (to znači da nije hitan) – zahtevaju rezultate bliske odličnim. Naime, da postoji curenje iz nosa i infekcija u nastajanju, pri uvođenju u anesteziju (kako nam je ona rekla), došlo bi do slivanja tog sadržaja u pluća i sasvim moguće do komplikacija.

Puj pike ne važi.

Vratili smo se kući, džaba neprospavane noći.

Srećom, iz kajanja (?) što su nas doveli do pidžame, zakazali su nam operaciju već za sledeći ponedeljak.

Karantin u kom dete treba da bude kako bi ostalo zdravo – shvatite što ozbiljnije. Ne znam da li smo mi ozbiljnije mogli, ali nam je obema mesec i po dana bivanja u kući izašlo na nos.

Do sledećeg ponedeljka sam uspela da, preko anesteziologa koji mi je bio na porođaju, saznam za odličnog anesteziologa koji je baš na toj klinici, da se sa njim čujem i porazgovaram o stvarima koje su mi unosile nemir (Mašina anemija, ekcemi, alergije na hranu itd) i za koje se kaže da mogu da naprave „probleme“ tokom opšte anestezije…On mi je objasnio koliko je to retko i kako iskusan anesteziolog ume da reaguje i prepozna rizične situacije itd itd. Na kraju se ispostavilo da će on biti tu na dan operacije, i teret se smanjio…zasigurno za 75 %.

Kako znate i umete, i to vam onako ljudski savetujem, pronađite neku vezu ili vezicu, tek da osetite dozu ličnijeg ponašanja prema vama, pa će i strah biti manji. Ne znam zbog čega, možda se utapkate u iluziju da će se onda više paziti i bolje voditi računa. Kako bilo, meni je bilo mnogo lakše da sačekam taj dan, od trenutka kada sam se čula sa tim doktorom.

Kada je došla „repriza“ događaja – bili smo uigrani.

…Maši sam o operaciji govorila sigurno celih mesec dana. S vremena na vreme, a poslednjih dana veoma često.

Deo pripremne priče je zasnovan na bajci, u koju je ona, budući da ima 3 godine i razvijenu maštu, rado poverovala, ali najveći deo priče su suvi, tačni i precizni detalji.

Za Mašu je to bio dan „popravke nosića“ u kom će morati ponovo da nosi pelenu (stavila sam joj za slučaj da se upiški, što je valjda često kada ih uspavaju), a pelenu nosi zato što u zemlji u koju će otputovati dok doktori popravljaju nos (izvesnoj Sentopiji, iz crtaća Mia) ima mnogo jezera i vode, pa da joj se ne ukvasi guza. …Dan u kom će joj u igraonici  dati magični sirup za smeh (sirup koji popiju da bi se ošamutili pre odlaska u salu), u kom će se voziti na kolicima dugim hodnikom, reći nam „Ćao mama i tata“, jer tamo mame i tate ne idu, da ne smetaju doktorima…u kom će ući u prostoriju u kojoj je najveći i najčudniji luster koji je ikada videla, gde će joj staviti „magičnu masku“ čiji će je čaroban vazduh odvesti u Sentopiju, da bi doktori mogli nesmetano da joj popravljaju nosić, a onda, kada otvori oči, mi ćemo biti tu. Naglasila sam joj – možda će tada biti krvi (a ona je, pametnica moja blesava rekla :“Ponesi onda čistu jastučnicu, ako se isprlja jastuk“), možda će je boleti grlo, možda će biti pospana, a sigurno će imati jednu čudnu kockicu u ruci, koja služi za smanjivanje nevaljalaca ( u tom crtaću na kom je naša bolnička bajka zasnovana postoji predmet koji se kači upravo na dlan, sasvim zgodno) i koji neće smeti da dira. A onda…kada to sve prođe, dobiće poklon (koji je sama birala, veoma predano) (Lalalupsi automobil s daljinskim), ješće sladoled, piće sokiće i gledaćemo danima crtaće „Cele?“ (budući da Disney gledamo u delovima, po 15 minuta ;) „Cele!“.

Tako je Maša bila spremna, nije se plašila i iščekivala je Sentopiju, kola i cele crtaće.

Tog jutra naša srca su bila u petama  a pamet u grlu, no, svejedno, ponovo smo iskoristili vreme čekanja, kada smo se obukli u pidžamu, da lepimo sličice u album. Došli su po nas i po još jednog dečaka, da obavimo razgovor sa anesteziologom, no, ovaj put su nas odveli do same sale. Tamo smo potpisali neki dokument kojim pristajemo na anesteziju (što mi je sada bilo lakše da uradim), anesteziologu sam dala pitanja koja će pitati Mašu kada je uvede u salu (setila sam se da ako joj na pitanje „Je l idem kod Mie?“ odgovori sa „Šta je Mia?“: moja priča pada u vodu, i sasvim  je moguće da će se uplašiti ili uznemiriti u tom poslednjem trenutku, zato sam mu pitanja: „Da li si spremna za Sentopiju?“ i „Hoćemo li kod Mie?“ napisala čitko na žutom kartonu) on ih je stavio u džep, robusna sestra je Mašu uhvatila za ruku i rekla „Idemo u igraonicu“, ona joj je poslušno dala ruku…i otišla. Bez reči.

Bilo je 7:50, načula sam da su rekli da im odgovara da „počnu“ u 8:15, i to je to.

Spor, bezvremen hod kroz iracionalno dug hodnik, čini vam se, suze koje su neminovne, i vreme.

Vreme u kom se zagovarate apsolutnim besmislicama. Srećom, čekali smo sa parom čiji je sin od 23 meseca bio sa Mašom, na istovetnoj intervenciji, pa smo nevažnim rečima popunili vreme. Čudilo me je kako uspevam da vodim taj nazovi razgovor, kako sam smirena…a u stvari. Na prizvuk plača izjurivala sam na hodnik i uglavnom mi se samo pričinjavao, no, u jednom trenutku je bio pravi. Ali tuđ. Bilo je 8:50 i  dovozili su njihovog sinčića, i, kada sam na kolicima na kojima je dovezen ugledala njene papučice, uredno složene pored njegovih, poželela sam da otrčim tamo i kažem „Drugari, predomislila sam se!“. Te papuče su mi simbolizovale nemoć i bespomoćnost celokupne situacije i potresle su me kao ništa do tad.

Srećom, nisam imala mnogo vremena za surove vizualizacije svega kroz šta ona prolazi (a opet, znala sam previše. Te stvari je možda i bolje da ne znate.) jer sam je već u 9:10 začula. Stvorila sam se na hodniku, tek da izdaleka vidim njenu Moglijevsku („Knjiga o džungli“) kosicu i pokušaje da ustane.

Buđenje iz anestezije je gadno. Ne poričem. Ali. Ti trenuci, ma koliko trajali, ma koliko vam dete delovalo kao vanzemaljac, kao neko otuđen, dalek, preplašen i izgubljen, ipak su trenuci koji označavaju da je konačno kraj. Da je ta „stvar“ završena. I curilo je dosta krvi iz nosića (a do tad smo se tangirali i od uboda komarca;)), i vrištala je prestrašeno, i gurala nas i plakala, ali bila je tu, mi smo je grlili i ljubili i to se postepeno smanjivalo i ona umirivala. Konačno se smirila tek kada smo je spustili na krevet i omogućili joj da se oseti slobodno i nesputano, da je niko ne drži, samo da…sedi. Nije zaspala, što je dosta često. Sedela je neko vreme, tiho, a onda smo joj uručili daljinski, i čim je pokazala prve jasne znake raspoznavanja predmeta i njihove funkcije (odnosno zavitlala auto u zid) – znali smo da je sve gotovo. Pitala me je „Šta je ovo mama?“ pokazujući na brunilu, ja sam joj rekla da je to „vodogled“, pa je probala da smanji svog tigrića i počela da se smeje.

Gotovo.

Usledilo je čekanje od još oko sat vremena (dva sata posle operacije treba da popiju malo tečnosti i nešto pojedu), kada je rado popila malo čaja i pogrickala keks („Zar smeju da grickaju nešto tvrdo posle operacije?“, pitah, jer sam čula da je bar dva dana meni isključivo kašast, a sestra mi je rekla „Ja šta sam imala, ja sam dala.“). Oko podneva ih je obišao doktor, oko pola jedan su odvedeni na kontrolu, gde su im izvadili brunile (plakali su oboje) i: ćao. Kontrola sutradan.

Ostatak dana smo se razvlačili kao puževi po kauču, uz Disney crtaće, kašice i nejenjavajuću nežnost. Zaspala je tek u 8 uveče, lako, redovno, spavala mirno.

Kako nisam uspela da ustanem iz kreveta sledećeg jutra, muž je s njom otišao na kontrolu. Rečeno mu je da možemo istog dana da prestanemo sa antibioticima. Bilo mi je neobično da se počinje s antib.i da se daje samo 2 dana, pa sam joj davala još tog celog dana, a od sutradan ne.

Iznenadilo me je disanje na nos. Nju su počeli da iznenađuju zvuci.

A onda, odjednom, pun nos. Temperatura 37.3. Dva dana. Nos sve puniji. Kada se pojavila i sukrvica: zvala sam prof Dergenca i on mi je rekao da hitno odemo na kliniku, da četvrtog dana posle operacije to nije normalno. Tamo smo saznale da broj dana u kojima vam kažu da dete pije antibiotik zavisi od lekara do lekara, i da mi, eto, ipak nismo imale sreće – moguće je da je počela da se razvija infekcija, da je dobro što smo došle i da se momentalno vratimo na antibiotik. Zato, molim vas, najmanje 5 dana posle OP neka vam dete bude na prepisanom antibiotiku. Tu ipak, čini mi se, nema individualnih razlika u mišljenju.

Eto. To je otprilike to. Naše iskustvo završila bih sa iskrenim željama da budete što smireniji, da vašem detetu što detaljnije i lepršavije ispričate priču (jer njega, na kraju, zaista ništa neće boleti i nema potrebe da odlazi uplašeno), da vam vreme brzo prođe i reše se problemi koji su do toga doveli!!!

Postaviću još i spisak stvari za taj dan u bolnici i pozdraviti vas!

1. Peškir za ruke (vaše) – u sobi će možda biti lavabo, ali bez sapuna i peškira

2. Antibiotski sapun

3. Maramice (za brisanje krvi iz nosića) i vlažne maramice

4. Jastučnica ili neka čista krpica

5. Dve pidžame, najbolje je da je ona sa dugmićima, da detetu ne prebacujete nešto preko glave

6. Papuče

7. Bade mantil (za vreme koje provodi po hodnicima i pregledima do operacije)

8. Čaša vašeg deteta

9. Omiljene igračke

10. Časopisi ili knjižice, za vreme u kom čekate s detetom, i pre i posle

11. Poklon, za hrabro podnetu operaciju! Ponesite ga u bolnicu, možda će ga baš taj poklon razbuditi!

Biće sve ok. ;)

U trenu…

U trenu će proći naše vreme.

Treba da hodamo na sve četiri.

Treba da jedemo nogama.

Treba da gledamo ptice satima.

Treba da ljubimo prolaznike.

Treba da se plezimo, što više.

Ogledamo u kašikama za supu.

Srčemo.

Crtamo eurokremom.

I budemo izokrenuti.

Izvrnuti. Uvrnuti.

U trenu će proći naše vreme

.

ako sam ja…

skup mišića, kostiju i organa, koji se pojavljuje budan u određenom vremenu ponavljajućeg 24-očasovnog intervala delujući uglavnom po unapred utvrđenim matricama ponašanja i vrstama zbivanja, da li sam ja onda u stvari samo onaj koji te matrice i zbivanja bira i postavlja, ili i one ne zavise mnogo od mene.  Ukoliko ne zavise, onda je zaista maglovito ko sam to ja.

Vrnjačka Sanja(lica) u 9 tačaka

DSC_0664 (800x531)

Avgustovski poklon za rođendan od drugarice koja izdaje divan stan u Vrnjačkoj banji.

Iznenadni, nenadani vikend, pakovanje veče pre, i veseli polazak.

Ni jedno ni drugo nismo ranije bili, nismo mnogo očekivali.

Prstohvat zelenila, gutljaj zdrave vode i fin vazduh…

Elementi koje smo mogli da pretpostavimo, ona neka stara turbo soc Srbija, nisu izostali,

ali ih je bilo 75% manje nego što smo mislili…

Tragovi na stolnjaku, kafa da probudi i Sfingu i jak doručak koji se gasi jogurtom…

Samo sit čovek je čovek raspoložen za šetnju…

1. Priroda

2.Amfiteatar Danilo Bata Stojković

Nalazi se na samom šetalištu, potrebno je popeti se uz prelepo brdašce puno

zdravog bilja, da bi se došlo do privlačne građevine, neprivlačno održavane.

Zapuštene. A ja sam već izmaštala…baklje pored putića koji do nje vodi…

Meke jastuke na kamenim klupama, sjajan light show i fenomenalne predstave,

koncerte….

3. Zamak kulture, Belimarković

Na oko 10 minuta šetnje od pomenutog trgića na čijem se brdašcetu nalazi amfiteatar,

nailazi se (posle komunikacije sa meštanima, budući da, naravno, ništa nije obeleženo)

na ovaj Zamak, za Mašu nazvan Dvorac.

Sagrađen krajem XIX veka, za gosn B., ministra tadašnjeg kralja Milana Obrenovića.

Da ima, čovek, malo letnjikovac.

Prelepo zdanje, u koje ulazim sa svojim „evropskim vaspitanjem“ i čoveka koji

po ulasku, sa leve strane, sedi za Amigom, a rešava ukrštene reči, pitam „Gde se kupuje

ulaznica?“, a on kaže „Ne kupuje se.“ Želela sam da insistiram, da mu objasnim kako

za klimatanje napred-nazad na šarenoj patki dajem 50 x 5 dinara, i da mi je nedopustivo

da u Muzej uđem „za džabe“, ali ne bismo se skoro dogovorili oko iznosa, a i njegove sudbine,

pa sam, možda prvi put u životu, nekako gorko vratila novčanik u džep.

„Stalnu postavku čine tri izložbe: „Lađarište – praistorija Vrnjaca“, „Etnografsko nasleđe

Vrnjačke Banje“ i „Spomen soba đenerala Belimarkovića“,  odnosno predstavljeni su

tragovi najstarijeg naseljavanja na vrnjačkoj teritoriji koji potiču iz perioda mlađeg

kamenog doba (4. milenijum pre nove ere), dok druga oslikava život u tim krajevima

od druge polovine XIX veka do šezdesetih godina XX veka .“

Interesantno je, ima čak i nekih instalacija, ali što ima klavira…..

Veoma ozbiljna, kako samo jedan prodigy virtuoz može da bude,

svirala je razne note na klaviru na kom sve zvuči predivno.

Najveći joj je problem bio što nije mogla istovremeno da bude i princeza

koja pleše uz tu muziku na balu, i pijanista…

4. LUNA PARK

Bez obzira na ti što imam dete, pa je ovo mesto kao pekara ujutru, neizbežno,

radovala sam se ponudi krokodila, autića, zamaka i ringišpila,

kao i vanrednoj hrabrosti koja je dovela do toga da Maša viče „Blze blze“

muškarcima koji su držali džojstike njenih vrtilica.

5. KLOPA

Na sve strane natpisi „Doručak Ručak Večera 900 dinara“….i rešimo mi da ne glumimo

„svet“, te da sednemo na jedan od tih „Komplet ručak 290 dinara“…

Kad onooooooooo….kelnerica koja Maši dozvoljava da crta po suncobranu,

mekani najsvežiji beli hleb, čorba površine Ade (a ukusna ko u Zapletu), ćevapi koji cvrče,

krompir, salata…I sve to za 580 dinara za dvoje + piće/ kafa….

6. NARODNA BIBLIOTEKA

Nju izdavajam zato što bih volela da u svojoj ulici ( u svom stanu) imam ovakvu

biblioteku. Posteri sa datumima različitih čitanja, predavanja i debata.

Neprocenjivo.

A radno vreme…od 7 ;))))

7. Japanski vrt

Zeleno i braon, prozračno i svetlo, jednostavno a privlačno, i eto ga, mora da

je japansko. Prolazeći pored grupe dece, rekla sam Maši kako se na japanskom

voda kaže „mizu“, a učiteljica je ponovila za mnom „Dakle, deco, čuli ste i naučili,

kako se na japanskom kaže voda?“, oni su viknuli „Mizu!“ i ja sam na trenutak

pomislila kako nisam studirala uzalud.

8.Mineralni izvori

Potpuno čudesan doživljaj neukusne tekućine, za koju znamo da je abnormalno

zdrava, te je podnosimo i volimo.

Kada kupite plastičnu flašu, time ste kupili i pristup vodi!

Naravno da možete da napunite flašu, popijete i napunite je ponovo,

ali sa vodom ovog ukusa, teško da ćete to uraditi.

Vreme ne krije kada je stalo. Po paučini nakupljenoj u toj velikoj građevini

naziva „Izvor“  bojim se da je ovaj 16.januar bio 1984.

Tačno u 16:31.

9. Ljudi i umetnost

U objektu pored, neuredno poslagana, nalaze se različita umetnička dela,

statue,slike, kolaži, ćilimi.

Niko ih ne čuva, ništa ih ne predstavlja, nigde ne stižu.

Postoje, i verovatno se začude zalutalim očima poput naših,

kao što sam se ja začudila ovim Mašinim rukama iza leđa,

dok studizno proučava sliku…

(o kojoj je posle dugo pričala i pitala “ aštoaštoašto“…

Evo je. Da sam imala koga da pitam, možda bih je i kupila.

Dama na biciklu što preleće suncokrete. Mašina Mona LIza.

Vrnjačko Banjski Monmartr. Na glavnom šetalištu mnogi izlažu svoje radove,

a mnogi ih i stvaraju na licu mesta.

Vodopadi, cveće, konji i aktovi, možda ne po mom ukusu,

ali po ukusu mi je što postoje…

I, na kraju, iako nam je teta gustih obrva, koja cepka karte u mini vozu, rekla

kako se u Banji samo „gradi i gradi“, utisak ostaje na strani…starih zanata,

kokica i limunade i lica izbrazdanih, koja sve to posmatraju sa strane

i nekako im…smešno…

šetajući puža beogradskom subotom

Da li smo sami u Kosmosu? Ko sam ja? Radi li vam Busplus dopuna?

Znate ona večna pitanja.

Među njima je svakako i ono – Koliko nam je potrebno za sreću?

Jedan ovakav dan na planeti Zemlji mi daje odgovor.

Za njega su mi bili potrebni sledeći sastojci:

1. jedno dete

2. jedno pristojno sunce

3. nešto siće, i

4. jedan puž, koji se zove Mima.

…priča počinje oko deset ujutru, na samom početku Knez Mihajlove.

Puž Mima je spreman na svoju prvu šetnju gradom.

Sigurna sam da mu je bilo sasvim prijatno,

izbegao je čeljust opake ribe, te je ostatak dana bio zaljubljen u život.

Dete i puž su krstarili beogradskim šetalištem kao da znaju gde idu,

a zapravo je pravac bio s namerom nepoznat.

Tako se i desilo da zalutamo među krpe, tek da se uslikamo.

Mnogo smo se duže zadržale pred ovim, dah im se pozlatio, momcima.

A onda sam opustila oči i počela da primećujem.

Ljude. Sve one za koje ne odvajamo pogled svesno,

već se oni nekako nehoteći nađu u našem letimičnom vidokrugu.

Ne znamo ko su, ne znamo o čemu misle, ne znamo ništa o njima i

verovatno i nećemo znati.

a ko zna, možda se, kada se primetimo, rađaju i neke naklonosti,

naizgled neprirodne, a zapravo potpuno prirodne…

Oboje čine život slađim.

Skrenule smo pogled sa ljudi, na ono što ljudi umeju da stvore,

kada su najbolja verzija sebe.

Ušle smo na izložbu (kokice smo odložile u torbu.

Vaspitanje ;))

Kada puža zabole točkove – za pojas ga zadenemo, i pičimo dalje.

U potpunoj vrtoglavici neznanja gde pre pažnju da poklonimo,

dete je viknulo „Konj“, te sam sa zadovoljstvom primetila

da nam pažnju ipak na kraju privlači ono što je deo našeg sveta.

Maša nema mnogo veze sa morbidnim ženama s ružom na šlemu,

sa nesrećnim ili polu – nagim ženama, ali sa konjima ima..

Ove su ovde jer se meni dopadaju, čist subjektivitet.

Iz lica, goblena i keramičkih zvona, do drveća…

Mima je, razume se, morala baš sa te pozicije da posmatra „Mos“…

Ovaj pogled mi je čaroban. Upitan, znalački, kritičan, ali nekako….ne znam..

A onda, kada se prepodne previše približilo vremenu za ceđenje soka,

te polasku kući…

Special treat!!! Poseban specijalitet!

Anđelina Balerina (mišica)……….

Za jednu majku, jedno dete i jednog puža, bilo je to savršeno prepodne,

koje Beograd katkad slučajno pruži….

It takes one to know one.

Izraz „It takes one to know one“ datira s početka XX veka, a istinit je oduvek. Bar bih ja, u ime predstojeće teme, volela da jeste. Ova fraza, naime, govori o tome da je sve ono što primećujemo, komentarišemo, volimo i ne volimo kod drugih zapravo nešto što je deo i nas samih, te stoga uopšte i uviđamo ovo, a ne ono. Selektivna percepcija zapravo potiče iz naših podudaranja. Tako nešto.Vratićemo se kasnije na ovaj izraz.

Ja volim kreativnost. To je tako. Ta ljubav potiče još iz vremena kada nisam znala ni da taj pojam postoji, a kamo li šta znači (mada je i danas veoma neprecizno definisan). Još iz vremena kada je oblik flomastera služio za izgradnju puteva i gradova po podu celog stana, preko vrlih odevnih kombinacija i vrsta ljudi koji su me okruživali, preko studija koje sam izabrala, vrste priloga koje sam snimala na B92, mnogih životnih odluka i unutrašnjih dekoracija (pod unutrašnjim mislim i na svoju i na prostornu) sve do, evo, copywritinga u vrhunski talentovanom dizajn studiju….Volim. Uz kreativnost se osećam prirodno, slobodno, neopterećeno a, u zavisnosti od vrste, čak i uzvišeno katkad.

Ona, naravno, nije novitet. Možda čak nije nešto što je moguće voleti ili ne voleti. Ona je razlog zbog kog spavamo u krevetima, a ne na pruću, itd. Ona je tu od kada smo i mi tu. Ali, lako se zaboravlja. Svet nam, trenutno, nudi sve na šta možemo da pomislimo i mnogo toga na šta nikada ne bismo ni pomislili. Pa u 2122 varijacija (brendova). Situacija ne poziva na kreativnost, već pre na trošenje. Novca i energije. Možda je zbog toga još i više poštujem. Deluje kao da nije neophodna i kao da se bez nje može. I može se, ukoliko volite prazninu, banalnu jednostavnost i repeticiju.

Kada su mi na devedestdvojci omogućili da provedem naredne 4 godine beležeći priče o ljudima koji uz svoj posao imaju i neki „hobi“ (tako bi to oni nazvali, a ja to zovem umetnost), omogućili su mi, zapravo, da uživam u lepoti ljudskog duha, zanimljivostima ljudskog uma i ljudskosti uopšte, a često sam na pitanje „A kojom se vi umetnošću bavite?“ odgovarala sa „Ja pišem.“ Umetnost je, naravno, ali nije ona od koje se isprljate (osim ako ne pišete pornografske priče;)), u kojoj se izgubite, koju držite u ruci i gledate sa svih strana, nosite kod nekog….Tu nastupa fraza sa početka. Osećala sam ja da nas povezuje više od pasije prema nastajanju nečega ni iz čega..

(molim vas za 11 sekundi strpljenja)

I, sad…Stižemo do bliske prošlosti. Sa Mašom provodim divan dan. Zajedno odlazimo na trening, odvodim je na posao, da jede kroasan i gleda crtaće, šetamo Balkanskom i pričamo o malim kućama i velikim šarenilima, te nailazimo na jednu od onih čarobnjačkih malih radnji punih boja (bukvalno), četkica, papira, maski itd. Pipkamo, njuškamo, razmatramo, a onda ugledah beolin u jarkim bojama.

Masu koja mi menja stvarnost, izvija vijuge i radovaće moje prijatelje.

Konačno.

Za sada, nakit. Pa ćemo videti.

…nastaviće se, tj, napraviće se!

Filmovi od kojih pamet zacakli

Preporučena numera:

 

 

Sa filmovima nekako kao i sa sopstvenim danima, imate ili nemate sreće,

bez obzira na ono što se prethodno očekivali.

Zadovoljna sam slučajnošću jedne linearne urednosti

u fascinaciji naslovima koje vam ovde rado postavljam!

Da, znam da su to visoko mudri odavno uradili, ali mi

tek od nedavno govorimo „Iš iš iš“ USA kinematografiji i gutamo

evropske zvezde padalice.

Ah, koliko im je lep sjaj!

Ne dajte se preći, ovo nisu najnoviji, najsvežiji i najluđi,

ovo su ljudski, estetizovani, životni, utapajući,

reflektivni, mekani, slučajno duhoviti

i ponajviše veoma dragi filmovi.

Ako mene pitate – oni zbog kojih se sve to i radi,

sve to snimatanje, glumatanje, piskaranje i montiranje.

 

UN CUENTO CHINO (hvala, Preščicavanje)

Burleska, apsurd, spajanje nespojivih elemenata kroz priču o dva muškarca

koji se sreću pod posebnim okolnostima, koje, pod okriljem bazične humanosti,

čine njihovu dalju priču nesvakidašanje isprepletanom.

Likovi su iskreni, istiniti, „pravi“ na način koji se ne sreće često,

imaju mane, navike, ideje, razvoj.

Humorističnost dolazi slučajno i nenadano

i samim tim je smeh glasan i veseo.

 

TAKE THIS WALTZ

Sarah Polley me ne oduševljava svojim glumačkim nastupima,

providna mi je, krhka, nepristojno blaga, ali me njene

rediteljsko – spisateljske ambicije i ostvarenja veoma raduju!

Čitajući ovu rečenicu opisa na IMDB-u poželela sam da odgledam film.

U njoj je sadržana suština interesantnosti teme, uz svojevrstan paradoks.

HAPPILY MARRIED WOMAN FALLS FOR…“

Likovi su infantilni, maštoviti, dragi, iskreni, blago poetizovani.

Odnosi koji postoje su neposredni i pristupačni.

…Dok se tuširaju posle vežbi u bazenu, nage babe sa jedne i

nage mlade žene sa druge strane,

mlade komentarišu lepotu afere i „nečeg novog“.

Utom jedna od baba izgovara:

„Novo je zabavno i sjajno.

A onda postane staro.“

Sarah se pozabavila navikom, iskušenjem, borbom,

predajom i shvatanjem suštine ljubavnog odnosa koji postoji

među mladim ( i ne samo mladim) parovima, bez dece ( i sa njom?).

Na veoma prijatno difuziran način, uz sjajnu muziku (Feist i sl)…

Uživala sam.

 

TOMBOY

Snimak u kontra-svetlu, uz sunčev zrak koji se prelama

dok gledamo šaku devojčice od 10 godina

kojoj tata dozvoljava da kaobajagi upravlja vozilom,

momentalno zadaje ton i boju,

koje su ispoštovane do kraja film.

Ovaj se ne gleda kada vam treba nešto da vas

zabavi i pokrene,

ovo je jedan od onih koje biramo kada smo opušteni

i spremni da lutamo.

Transgenederizam, roditeljsko razumevanje,

adaptacija deteta u grupu, sestrinski odnosi…

Suptilno postavlja pitanja i od nas očekuje

decidiran odgovor.

 

THE INTOUCHABLES

Ne znam koliko godina mi se nije dogodilo da

moram da vratim scenu u filmu

jer osećam neodoljivu potrebu da joj se ponovo

smejem (u pozorištu, tokom opere, prepoznaćete je).

Scena u koju su likovi postavljeni je sama po sebi

mučna i tragična,

ali, uz akcenat istinitosti priče.

upravo takva pokazuje slatku, slučajnu

neočekivanost koju život može da donese

u vidu nezaposlenog delikventa,

snažnog, punog inicijative, spremnog na pokret

i nespremnog na „sranja“ poput sate vremene umetnosti ;)

Unikatan odnos, sagledan sa visine logično predisponiran

na uspeh, priča puna lepote, mogućnosti da

se u mraku upali svetlo (paradoks je da je u ovom filmu

to svetlo zapravo „crno“;))…

 

Nadam se da će vam se neki od ovih dopasti.

Posle njih ne grize  savest što 1.5 sat nismo proveli uz knjigu.

summer offerings…

IMG_20120608_140433

…dani koji počinju na terasi…

golubovi jedu Mašinu plazmu…

…parkovi trave zemljane površine i drvene klupe zgodni su

za grickanje kokica…

…boje su oslobođene, nehajne, ne moraju nikome da se opravdaju.

…koža se ježi kad vetrić dune

dva točka postaju realnost, uz njih sokići od jabuke i beskonačno mnogo slamčica

mehanizam za skakanje se seli iz predsoblja na terasu

a žamor vračarskih ulica se odjedanput čuje. nervozni vozači, glasni autobusi,

razgovori i dečje vrištuckanje su nadohvat ruke, kad zatvoriš oči…

dobrodošlo si, leto ;)