Fino tkanje

Čini mi se da neki ljudi nemaju emocije, nego stanja. Emocije nisu reakcije na pojedinačne situacije. One su osetljivost na fino tkanje života.

Posle koje kašike

probanje jela koje spremaš (dok stojiš uz šporet) postaje realno večeranje?

Vazduh, udje, izadje, svejedno je

Ja sam od jutros probala da naduvam ikein balon – usisivačem umesto fenom. Imate li i vi dane kada se pitate kako ste uopšte opstali? 

Odjednom mi deluje nemoguće

da će

iko

ikada

na nekom dokumentu napisati npr

23. februar 200 873 ( Dvesta hiljada osamsto sedamdeset treće).

Prva rečenica

Roman će moj početi ovako:

Pogledao me je svojim bežećim okom i pitao: „A šta sa vama zaista nije u redu?“

Oda razumu

O, razume dragi što rečima pošteno služiš,

Kao njihov miljenik, kao njihov paž

Kako se ti, razume, sa svime ovim družiš,

Da li rasteš kako raste i tvoj staž.

Danas bih.

Danas bih se družila sa Epikurom. Da mi uz čaj od nane priča o njegovom doživljaju zadovoljstva kao najvišeg ljudskog dobra.

Baš bismo lepo posedeli, uverena sam. Pa bih požurila da cedim voćni sok i određujem ko je prvi uhvatio balon.

245

Ne mora sve da se kaže

Javno sam rekla da je smešno kad se uvuče samo deo košulje u farmerke, tobož slučajno, da kao malo viri kaiš, i odonda kada god to uradim pomislim – „Mnogo pričaš.“

Zaokružila sam fazon.

„Ali maaaaama…ne mooogu!!!!“

„Ni ja sada ne mogu da ti pomognem. Vidiš da su mi obe ruke zauzete.“

„Ali maaama….kako da ovo zakačim…..???Šta da raaadim???“

„Probaj, dok ne uspeš“

Zastanem. I znam. To će biti TA. Rečenica koja se citira novom dečku u nekom od onih dugih razgovora, kada se prvi put pominju roditelji.

I shvatim. Njom sam zaokružila svoj fazon.

Uglavnom

Da.

Ja uglavnom ostvarim sve što zamislim.

Ali,

ko kaže da ja zamišljam nešto dobro?

Najlon čarape i Pitanje svrhe

Nedavno mi je u hacijendi od hiljadu i milion, a zapravo 38 kvadrata, bila, nekoliko dana, dobra prijateljica sa kojom se volim dvaJes godina.  Kada se uzme u obzir i to da u pomenutoj palači živi dvoje male dece, jasno je da je prijateljica ili gluva ili luda ili posebna. Ona je pomalo od svega toga a ponajviše treće.

Provele smo popodne zajedno, ona, ja i moje skupocene najlon čarape.

Da, zašto iko kupuje skupocene najlon čarape, logično se pitanje nameće. I ko će ga znati, možda sam pomislila da one nikada ne pucaju, možda da usput i masiraju nogu, kako bilo, eto nas, nas tri. Naravno. gde sam ja tu su i „mali ja“, a gde je najmanji ja, tu je i „doooodji“ (način da nemušti dvogodišnjak kaže zapravo „Uzmi me i nosi do iznemoglosti.“)…i, u jednom od tih „dodji“ puče čarapa isto kao i svaka druga, ne mareći za cenu, ništa manje ružno izgledajući tako pocepana.

Kada smo se par sati kasnije našle u mom predsoblju, anica, čarape i ja, trebalo je rešiti. Šta sad. Elementarna pristojnost mi je nalagala da ih ne bacim tek tako.

Zato smo se Anica i ja dale u posao.

ŠTA SVE MOŽEMO SA POCEPANIM NAJLON ČARAPAMA.

  1. Da ih koristimo kao vijaču
  2. Da ih obmotamo preko noći oko vrata, ako imamo mali vrat (kao ja) i želimo da ga izdužimo
  3. Da ih obmotamo oko ruke kao narukvicu
  4. Da ih nosimo na glavi kada glumimo zeca (što sam sigurna da i vi radite često koliko i ja)
  5. Da stegnemo čelo kada nas boli glava ili su nam misli posebno tupe
  6. Da ih koristimo kao kaiš
  7. Da njima zavežemo kutiju
  8. Da ih nosimo kada želimo da nas ljudi žale
  9. Da ih vežemo u veliku mašnu
  10. Da im odsečemo donji deo i damo maši da stavi lutakama kapice za kupanje
  11. Da pokvareno ubijamo muve (nije lako najlon čarapom krknuti muvu, zaista)
  12. Da teramo mačke
  13. Da se igramo ćorave bake

Najlakše je baciti.

svako ima svoje razloge.

Bile smo u maloj, nebičnoj prodavnici u kojoj sam iz samo Kosmosu poznatog razloga, pronašla vrlo autentične haljine za devojčice. Da, sa svim onim štrasovima, šljokicama, fronclama i sličnim čudnim izrazima, ali ukombinovanim vešto, višeslojno, sa neobičnim detaljima. Mislim da bi se to najjednostavnijim jezikom reklo: „blesavo“. E pa, bilo je u radnji desetina blesavih haljina. no, moja ćerka koja je tog dana punila 5 godina, i ja, koja sam nekoliko puta napunila 5, izdvojile smo nekolicinu uz neuzdržanu pomoć prodavačice. Stajale smo ispred moje Maše, koja je na trenutke izgledala kao da se suočava sa hordom dinosaura, i vijorile nekoliko haljina, Prodavačica i ja smo o svakoj imale nešto da kažemo i često smo se preklapale. „Pa vidi, ova ima i sako“, „A ova? Neverovatne loptice!“, „A vidi ovu devojčicu“ itd. Maša je stajala nepomično, i kroz nekoliko minuta ćutanja i ozbiljnosti (ništa mi to nije bilo jasno) rekla je: „Tu drugu.“
DRUGU?? To je bila haljina sa najmanje detalja, likom Pepa Praseta (koja se nalazila na još 2 ponuđene) i poprilično svedenim dizajnom. Toliko svedenim da je izgledala nevidljivo.
Prodavačica i ja smo sa negodovanjem reagovale iskreno i burno. „A zašto??? Zar ne vidiš da e vo o va i ma i o vo i ono…“ Trebalo nam je par minuta da sagledamo apsolutnu nesalomivost odluke jedne male devojčice i obavezu da se poštuje tuđa volja.
Logika estetike ne postoji, odnosno, ma koliko nam se činilo da je nešto sigurno lepo a nešto baš nije, to ostaje u domenu naše percepcije i njenih ključnih tačaka.
Brzim nevidljivim šamarima predstavila sam sebi osnovne teze – dovela sam je u radnju da izabere, da, nije mi se dopadao njen izbor, ali bio je njen, njoj je rodjendan i puni celih 5 godina (ili kako ona kaže: „Punu šaku godina“) i najmanje što mogu u datoj situaciji je da poštujem njen izbor.
Kupila sam joj belu, naglašeno jednostavnu haljinu sa crtežom na nivou skice, dala joj da šuška sa kesom do kola.
…Izdržala 6 minuta, pa je ipak pitala: „A zašto si uzela baš tu haljinu?“. Priznajem. Dok postavljam pitanje ja ZNAM da bi mi mnogi odrasli ljudi rekli: „Zato“ ili „Zato što mi se ta sviđa“ i oba bi „prošla“ kao legitimno objašnjenje. tako je i moje dete moglo da kaže „Ae“ ili „hgtrmzhhr“, šta god da joj se prohte, s obzirom na njene godine, a i na moje pitanje.
Međutim. Maša odgovara; „Mama. Ona sa devojčica, koja ima i sako, imala je jedno oko malo manje od drugog. A ona pepa sa draguljima, nije imala krunu.“
Imala je odgovor.
Mogla je i da ga ne bude svesna.
I kada ga mi ne znamo, odgovor sasvim verovatno postoji.
Na nama je da prihvatimo da to što mi nešto ne razumemo ne znači da to nešto nema objašnjenje.
Hvala ti, Mašo, kao i mnogo puta do sad.