nalazim

lepotu u konstantnom osećaju pozajmljenog vremena. pozajmljenog uzrasta, pozajmljenog prostora u kom živim, pozajmljenih okolnosti u kojima postojimo. Pokušam, zaista pokušam ponekad, ali ne mogu sa ramena da otresem tu relativnost svojatanja, tu neozbiljnost bivanja ti sam. To drži svest pozornom. Čula naoštrena.

IMG_1954.jpg

 

Advertisements

Blam

„Danas me je mama baš bio blam“

„Zašto?“ pitam, uverena da ona ni ne zna šta je to – blam.

„Prišla sam Juliji i Joki dok su jele grisine, rekla sam im jednu šalu a one su me gledale začudjeno, kao da sam luda.“

(Ah dobro, zna šta je blam.)

„Pa, šta je bila šala?“

„Rekla sam im – Hej, momci, date mi cigaru?!“

 

em zna šta je blam em je duhovita.

Fino tkanje

Čini mi se da neki ljudi nemaju emocije, nego stanja. Emocije nisu reakcije na pojedinačne situacije. One su osetljivost na fino tkanje života.

Posle koje kašike

probanje jela koje spremaš (dok stojiš uz šporet) postaje realno večeranje?

Vazduh, udje, izadje, svejedno je

Ja sam od jutros probala da naduvam ikein balon – usisivačem umesto fenom. Imate li i vi dane kada se pitate kako ste uopšte opstali? 

Odjednom mi deluje nemoguće

da će

iko

ikada

na nekom dokumentu napisati npr

23. februar 200 873 ( Dvesta hiljada osamsto sedamdeset treće).

Prva rečenica

Roman će moj početi ovako:

Pogledao me je svojim bežećim okom i pitao: „A šta sa vama zaista nije u redu?“

Oda razumu

O, razume dragi što rečima pošteno služiš,

Kao njihov miljenik, kao njihov paž

Kako se ti, razume, sa svime ovim družiš,

Da li rasteš kako raste i tvoj staž.

Danas bih.

Danas bih se družila sa Epikurom. Da mi uz čaj od nane priča o njegovom doživljaju zadovoljstva kao najvišeg ljudskog dobra.

Baš bismo lepo posedeli, uverena sam. Pa bih požurila da cedim voćni sok i određujem ko je prvi uhvatio balon.

245

Ne mora sve da se kaže

Javno sam rekla da je smešno kad se uvuče samo deo košulje u farmerke, tobož slučajno, da kao malo viri kaiš, i odonda kada god to uradim pomislim – „Mnogo pričaš.“

Zaokružila sam fazon.

„Ali maaaaama…ne mooogu!!!!“

„Ni ja sada ne mogu da ti pomognem. Vidiš da su mi obe ruke zauzete.“

„Ali maaama….kako da ovo zakačim…..???Šta da raaadim???“

„Probaj, dok ne uspeš“

Zastanem. I znam. To će biti TA. Rečenica koja se citira novom dečku u nekom od onih dugih razgovora, kada se prvi put pominju roditelji.

I shvatim. Njom sam zaokružila svoj fazon.

Uglavnom

Da.

Ja uglavnom ostvarim sve što zamislim.

Ali,

ko kaže da ja zamišljam nešto dobro?