konj.

 

Samo da me bitka ova na konju ostavi.

Kada iza sebe pogledam da mi nasmejano mašu stvorenja iz mašte, ona koja ukrašavaju tanjire koje postavljaju na sto, tačkicom kečapa. Da mi mašu srećna što su imala gde svoju predstavu da izvode. Da ne budu ljuta, da ne budu tužna, da nikad me ne podsećaju na sve ono što su igrala kako bi bila shvaćena. Da prihvate da su pred pogrešnom publikom zamajac hvatale, ali da znaju da su deo moga tkanja, i da ću ih ponovo dozvati, dođe li za njih vreme. Neka mašu, i neka lagano odšetaju.

Samo da me bitka ova snažnom napusti.

Kada pored sebe pogledam da vidim one duše koje su stavljavši moju kožu osećala dlake koje im se ježe, duše drage, duše jake, duše hrabre, koje su bile uz mog konja i kada je rzao i kada se trzao, i kada je samo spavao. Njega češkale, a mene bodrile.

Samo da me bitka ova pobednikom učini.

Pobedom koja ostavlja srce čisto, a put ravnim. Kada se magla digne i pogled nesmetano otvori, samo da pukne kao andaluzijska ravnica, da se kopito naglo ritne i žustro otare o zemlju  najavljujući galop koji predstoji.

I da taj vetar, da taj nalet vetra od kog me peku oči, bude samo početak.

img_2110.jpg

Advertisements

o rupama i šalama

Rupa u vremenu pokriva trenutke koji se faktički dešavaju, ali čim postanu uspomene tvrdnja o tome da su se dešavali donosi se na nivou koncenzusa. Jedan može, npr, da tvrdi da se nisu dogodili, i to je sasvim u redu.

Rupa je vreme koje ne teče linearno, nego se uporedo nađe ispod ili iznad linearnosti. Događaji u njoj nisu bazirani na istim postulatima veze uzroka i posledice. Ona je toga oslobođena.

Tu žive iskustva koja služe sama sebi u datom trenutku, na koja se dalja iskustva ne lepe, ne nadovezuju i ne grade zaključke. U rupi sve počinje iz početka svaki put.

 

 

IMG_3107 (1)

„Šala koja lebdi između zabave i nevolje, opijenosti i očaja“ ///“Umetnost dokolice“

O MOGUĆIM VERZIJAMA NASTANKA

 

 

Sela sam na kauč da predahnem između povezivanja dve iste čarape i pripreme ručka za sutra. Violeta se igrala u ćošku. Barbikina ćerka je bila nevaljala. Nije slušala svoju mamu. Violeta je naglo iscepila list iz prve sveske na koju je naišla i dajući glas Barbiki naredila barbi ćerki da svoja obećanja da će biti dobra napiše na papiru i potpiše, svojom malom plastičnom rukom.

——————–

Nikada tokom onih razvučenih nedeljnih popodneva nismo pominjali baku. Ranije je umela da iskrsne tokom prepričavanja neke od porodičnih anegdota, ali i to sve ređe. Znali smo da to našu majku boli kao živa rana i prosto smo prestali. Nikada nisam uspevala ni mužu ni prijateljima da prenesem posebnost života u bakinom domu. Ona je ručno pravila marionete za mala pozorišta i vrtiće i uvodila nova imena za dane. Svaki od novih dana podrazumevao je novi ritual, moja majka rasla je sa danima u kojima su satovi pogrešno podešavani, danima kada su se stvari nosile naopačke, tako da markica viri, u atmosferi toliko autentičnoj da je moja majka na svakom od otvaranja svojih izložbi samo pružala čašu ka baki sa osmehom koji je govorio neizrečeno.  Od nje su nam ostale tabele sa obećanjima koja smo potpisivali. Uvek je govorila da je čovekova reč jača od jaka. Nisam shvatala tu izjavu dok sam bila dete.

Trebalo bi da mi u izdanju Mediaplaneta uskoro bude objavljena dečja edukativno-pedagoška knjigo-lepilica sa obećanjima kao konceptom. Ovo prethodno je deo onoga što sam pisala kao imaginarne verzije nastanka Obećarnice, dok je razlog naravno bio daleko banalniji.

Ovo potonje je samo isečak iz promašenih mogućih stvarnosti.

O MOGUĆIM STVARNOSTIMA KOJE NISU JER SMO MISLILI DA ZNAMO ŠTA JESTE

 

Rekao je da neće doći večeras, slagao je da je zbog virusa, nije mu se izlazilo ponovo na to isto mesto. Ove večeri je ona bila baš tamo.

Spustio je zavesu u avionu. Nebo kao nebo. Nekoliko sekundi kasnije proletela je vanzemaljska letelica.

 

 

nalazim

lepotu u konstantnom osećaju pozajmljenog vremena. pozajmljenog uzrasta, pozajmljenog prostora u kom živim, pozajmljenih okolnosti u kojima postojimo. Pokušam, zaista pokušam ponekad, ali ne mogu sa ramena da otresem tu relativnost svojatanja, tu neozbiljnost bivanja ti sam. To drži svest pozornom. Čula naoštrena.

IMG_1954.jpg

 

Blam

„Danas me je mama baš bio blam“

„Zašto?“ pitam, uverena da ona ni ne zna šta je to – blam.

„Prišla sam Juliji i Joki dok su jele grisine, rekla sam im jednu šalu a one su me gledale začudjeno, kao da sam luda.“

(Ah dobro, zna šta je blam.)

„Pa, šta je bila šala?“

„Rekla sam im – Hej, momci, date mi cigaru?!“

 

em zna šta je blam em je duhovita.

Fino tkanje

Čini mi se da neki ljudi nemaju emocije, nego stanja. Emocije nisu reakcije na pojedinačne situacije. One su osetljivost na fino tkanje života.

Posle koje kašike

probanje jela koje spremaš (dok stojiš uz šporet) postaje realno večeranje?

Vazduh, udje, izadje, svejedno je

Ja sam od jutros probala da naduvam ikein balon – usisivačem umesto fenom. Imate li i vi dane kada se pitate kako ste uopšte opstali? 

Odjednom mi deluje nemoguće

da će

iko

ikada

na nekom dokumentu napisati npr

23. februar 200 873 ( Dvesta hiljada osamsto sedamdeset treće).

Prva rečenica

Roman će moj početi ovako:

Pogledao me je svojim bežećim okom i pitao: „A šta sa vama zaista nije u redu?“

Oda razumu

O, razume dragi što rečima pošteno služiš,

Kao njihov miljenik, kao njihov paž

Kako se ti, razume, sa svime ovim družiš,

Da li rasteš kako raste i tvoj staž.

Danas bih.

Danas bih se družila sa Epikurom. Da mi uz čaj od nane priča o njegovom doživljaju zadovoljstva kao najvišeg ljudskog dobra.

Baš bismo lepo posedeli, uverena sam. Pa bih požurila da cedim voćni sok i određujem ko je prvi uhvatio balon.

245