Nedavno mi je u hacijendi od hiljadu i milion, a zapravo 38 kvadrata, bila, nekoliko dana, dobra prijateljica sa kojom se volim dvaJes godina. Kada se uzme u obzir i to da u pomenutoj palači živi dvoje male dece, jasno je da je prijateljica ili gluva ili luda ili posebna. Ona je pomalo od svega toga a ponajviše treće.
Provele smo popodne zajedno, ona, ja i moje skupocene najlon čarape.
Da, zašto iko kupuje skupocene najlon čarape, logično se pitanje nameće. I ko će ga znati, možda sam pomislila da one nikada ne pucaju, možda da usput i masiraju nogu, kako bilo, eto nas, nas tri. Naravno. gde sam ja tu su i „mali ja“, a gde je najmanji ja, tu je i „doooodji“ (način da nemušti dvogodišnjak kaže zapravo „Uzmi me i nosi do iznemoglosti.“)…i, u jednom od tih „dodji“ puče čarapa isto kao i svaka druga, ne mareći za cenu, ništa manje ružno izgledajući tako pocepana.
Kada smo se par sati kasnije našle u mom predsoblju, anica, čarape i ja, trebalo je rešiti. Šta sad. Elementarna pristojnost mi je nalagala da ih ne bacim tek tako.
Zato smo se Anica i ja dale u posao.
ŠTA SVE MOŽEMO SA POCEPANIM NAJLON ČARAPAMA.
- Da ih koristimo kao vijaču
- Da ih obmotamo preko noći oko vrata, ako imamo mali vrat (kao ja) i želimo da ga izdužimo
- Da ih obmotamo oko ruke kao narukvicu
- Da ih nosimo na glavi kada glumimo zeca (što sam sigurna da i vi radite često koliko i ja)
- Da stegnemo čelo kada nas boli glava ili su nam misli posebno tupe
- Da ih koristimo kao kaiš
- Da njima zavežemo kutiju
- Da ih nosimo kada želimo da nas ljudi žale
- Da ih vežemo u veliku mašnu
- Da im odsečemo donji deo i damo maši da stavi lutakama kapice za kupanje
- Da pokvareno ubijamo muve (nije lako najlon čarapom krknuti muvu, zaista)
- Da teramo mačke
- Da se igramo ćorave bake
Najlakše je baciti.
anja. 
Paziti se tacke 2. iz teksta!