Pretpostavimo da će se dogoditi neka X situacija.
Optimista na nju kaže: „I biće sve uredu.“
Pesimista na nju kaže: „Nešto će krenuti naopako.“
Svi mi ponekad više naginjemo ka jednoj ili drugoj „vrsti mišljenja“, da to tako nazovem.
Ali, šta je sredina?
Postoji li u sredini ova dva pojma neko za koga bismo rekli da je…prosto…realista?
Kakav bi to bio čovek?
To je čovek koji razmišljajući o predstojećoj stvari kaže: postoji mogućnost da će biti sve u redu, a nešto može da krene i naopako.
Teza o istovremenoj mogućnosti dve suprotstavljene stvari liči mi na Šredingerovu mačku…*
U trenutnoj stvarnosti, u kojoj se ta buduća situacija još uvek nije dogodila, šanse da nešto krene po dobru i zlu, gotovo su iste.
U potrebi za sigurnošću pozivamo u pomoć statistiku, ali, kako stvari stoje, u slučajevima kada nešto što je statistički obećavalo – krene po zlu, kažemo da je to na nivou izuzetka. No, kada se ono loše dogodi – više nikoga ne zanima statistika. Šansa je postojala, statistička verovatnoća nije promenila krajnji ishod.
U životu koji živimo, u kom je svaka naša buduća situacija podložna i jednoj i drugoj mogućnosti, koju ulogu vi zauzimate?
Ukoliko ste jedan od onih (ovih) ljudi za koje se kaže da „previše razmišljaju“ (oduvek nalazim da je kombinacija te dve reči na nivou oksimorona!) sigurno se svakodnevno suočavate sa ovim izborom. Ukoliko je to, uopšte, izbor.
Mislite li da je moguće živeti mirno i lepo bivajući „realista“?
Kada sam bila mala moj stariji brat me je često čikao: „Dokle misliš da je normalno da oko sebe vidiš samo leptiriće? Nije život takav“, a ja sam mu svaki put odgovarala nešto u stilu (na dečji način sročeno) „Ukoliko postoji izbor, onda zauvek! Zašto bih birala bilo šta drugo? Ovako mi je lepo.“
Negde usput…nešto se uskomešalo, proširilo, iskrivilo ili ispravilo, ali ti leptirići dođu i odu, u zavisnosti od vetra.
I pitam se, da li je moguće biti srećni realista…Srećan realnom srećom?
Kakva bi bila „realna sreća“?
Možda ona u kojoj prigrljujemo stvarnost koja je dobra, uživamo u svakom njenom fragmentu, dok, uporedo pretpostavljamo mogućnost nepogode, ali se za nju pripremamo i ulažemo napor svesti i pameti da je sprečimo?
Srećni realista?
Ja se trudim.
*Šredingerova mačka je misaoni ogled u kome je ugledni fizičar zamišljao da stavlja mačku u zapečaćenu kutiju zajedno s radioaktivnim atomom, Gajgerovim brojačem, jednim čekićem i flašicom sa smrtonosnim otrovom. Atom je tako izabran da postoji verovatnoća 50:50 da će se u toku jednog sata raspasti, to jest, ispustiti naelektrisanu česticu. Ako do raspada dodje, impuls u Gajgerovom brojaču pokrenuće čekić koji će razbiti flašicu iz koje će iscuriti otrov. Za ponašanje radioaktivnog atoma odgovorne su zakonitosti kvantne teorije. A ova teorija kaze da je u tom mikrokosmosu sve svedeno na verovatnoću. Ona takodje tvrdi da će do trenutka raspada radioaktivni atom biti u stanju u kome su pomešane obe mogućnosti – i da se atom raspao i da nije. Iz toga moze da se izvede začudjujući zakljucak da je i mačka zatvorena u ovakvoj kutiji takodje u pomešanom stanju, to jest, da je istovremeno i živa i mrtva! Prema klasičnoj teoriji, mačka se već nalazi u jednom od ta dva stanja. Ali, tek kad otvorite kutiju, videćete u kojem.”
anja. 