OPERACIJA: doviđenja treći krajniku, dobrodošle ušne cevčice

Napomena: ovaj tekst interesovaće isključivo one koji pripremaju dete na operaciju ove vrste. Sadrži korisne savete, spisak stvari za bolnicu, ideje kako da umirite dete, ali i sebe.

Kao i svaki roditelj sa dovoljno vremena i sasvim pristojnom količinom brige, pročitala sam sve forume na ovu temu, tuđa iskustva, srpska, regionalna, engleska, američka, sva koja sam mogla da razumem, s preciznom potrebom da mi sva ona potvrde: da, stvar je rutinska i ne, nema razloga za brigu. I, naravno da niko i ništa ne mogu da vam donesu taj osećaj spokoja, ali ja sam tip osobe koju smiruju informacije. Što ih više imam, to lakše mogu da se upustim u bilo šta.

Ono što sam shvatila čitajući tuđa iskustva:

1. Ova operacija se obavlja kada dete ima 3 i više godina (ukoliko mora onda ranije), ukoliko ima česte upale ušiju, oslabljen sluh i otežano disanje. Od svega toga, moje dete je samo hrkalo. Odvela sam je na ORL više igrajući se odgovornosti nego što sam mislila da treba, međutim jedan pogled ka njenim uvek otvorenim ustima na koja diše od kako se rodila, doktoru je bio dovoljan da još dok je prilazila kaže „A, treći krajnik“… Posle izvesne timpanometrije koja pokazuje količinu sekreta koji blokira ušne puteve bilo je jasno kao dan: operacija predstoji. To je bilo u aprilu 2012. Od onda smo to prolongirali opravdanim odlascima na more, koje uvek prija i donosi promene…pa malo zauzetošću, a onda smo, u novembru krenuli u proces…O njemu kasnije.

2. Rizik je minimalan

3. Grozan deo je onaj kada vam odvode dete u operacionu salu

4. Najgori deo je buđenje deteta iz anestezije

5. Nekoliko potonjih dana kašice i sokovi, smirenost i kuliranje

U ovim su se stavkama, manje ili više, svi složili.

Došlo je vreme da se uđe u pripreme. Bio je početak decembra, operacija zakazana za 23.12. Ja sam kao dete više puta i iz različitih, manje i više strašnih razloga, operisala uši u KBC Zvezdara kod izvesnog prof Dergenca, za kog sam sigurna, a njegovi udžbenici iz kojih studenti uče ovaj predmet to potvrđuju, najveća je faca u tom svetu. Po njegovoj preporuci tamo sam odvela i Mašu, kod doktora Šaranovića. Da nije postojala preporuka ove vrste i da ja nemam iskustvo sa tog mesta, nikada, verujte, nikada ne bismo kročili u to sablasno, derutno, ruinirano zdanje puno vlage, zidova koji se krune, svetlosnih oznaka za „Slobodno“ iz kojih vire sijalice i kablovi…

Posle zakazanog termina operacije od vas se traži: krvna slika, vreme koagulacije i krvarenja, bris grla i nosa, nalaz urina, uput i izveštaj pedijatra.

Kul, pomislite. „Sa’ćemo mi to.“

Prvo me je iznenadila napomena „Nalazi ne smeju da budu stariji od mesec dana“. ???? Hm. Šta ako mi je dete vadilo krv prvog, nalaz bio sjajan, razbolelo se desetog, ili nabacilo neku bakteriju koju i ne registrujemo…pa mi dođemo 25 dana kasnije? Ne, odlučila sam da uzimanje rezultata ostavim za poslednju nedelju pred operaciju.

Krvna slika dobra, u brisu nosa Moraxela, kako saznah, stvorenje sablasnog naziva koji me podseća na likove iz Warcrafta, stalan je stanovnik  nosa, ali kad se registruje označava izvestan disbalans. Pedijatar nam nije dao zeleno svetlo.

Sledeći slobodan termin za operaciju 21.1

…Međutim sada nam se dešava da se Maša 1.1 razboljeva kao nikada do sad (pupupupu generalno je zdravo dete, retko slinav nosić, jednom antibiotici za tri godine) – virus je otkinuo, 39.5 sedam dana, aftice u ustima, potpuni haos, Hemomicin i družina…No, nedelju dana pre operacije ona je završila sa antibioticima, ozdravila, vodim je na vađenje krvi, s rezultatima odlazim kod pedijatra, on kaže „Sve je ovo na granici, može.“ Petak prijem, ponedeljak operacija. U petak: pregled dežurnog lekara, on pogleda rezultate, ja kažem (pročitavši da je to važno)“Curka joj nos“, on kaže „Ma, može“. Pa sledi ludilo od kretanja levo-desno, timpanometrije, otvaranja istorije bolesti, merenja, uputstva za dan pre i dan operacije…Poslednja tačka vam je prostorija za prijem na drugom spratu, gde se i operiše, gde su i sobe…“Neka stane da je izmerimo.“ „Ali u teškim čizmama je.“ „Nema veze“. Ne, ima veze. Anesteziju ne dobija u čizmama.

Izujte dete.

Na samolepljivom flasteru napisano njeno ime i prezime, kilaža (bez čizama), flaster zalepljen na trošan sto sa kog se skida boja. „Vidimo se u ponedeljak u 6:50“. Grozan sto. Grozno mesto da vam se na njemu nađe ime.

U ponedeljak smo bili spremni. O pripremanju trogodišnjeg deteta na nešto ovako pisaću kasnije, sada samo faktografski.

Veče pre, u nedelju,  jela je poslednji put u 6:30, popila svoje mleko u pola 9, antibiotik, sa kojim se kasnije nastavlja, u 9 i spavanjac.

U ponedeljak u 6:50 našli smo se pred pomenutom sobom sa grozomornim astalom, zajedno sa još pet roditeljskih dvojaca, sa tihom decom, uzrasta od 18 meseci do sedam godina. Momentalno smo počele da lepimo sličice u album, a ostaloj deci smo podelile dečje novinice. U nepodnošljivom strahu i jedva savladivoj frci, mnogi roditelji zaboravljaju da je IPAK dete to koje prolazi taj horor i da njemu treba umanjiti strah. Drhti se iznutra, tako mora, ali spolja…ništa strašno se ne dešava i vi treba da zabavljate i animirate svoje dete kao i svakog drugog dana…

Kada dobijete polu zarđali bubrežasti metalni predmet (za slučaj da vam dete povraća posle operacije), šalju vas u sobu, u kojoj ćete obući dete u pidžamu i dovesti ga na poslednji kontrolni pregled. I tom doktoru ponovim „Curka joj nosić“, on kaže „Videću u vezi sa tim sa vašim lekarom“….potom čekate ispred prostorije u kojoj je anesteziolog, taj kralj medicine (veoma poštujem anesteziologe, koji su malo gde toliko nepoštovani koliko u Srbiji), u našem slučaju kraljica, Maja. Jednim pogledom na krvnu sliku uz propratno pitanje:“Jel joj curi nos“, ja KONAČNO kažem“DA!“, i ona izgovara „Ovo dete nije za rad.“ U dva minuta uspela je da sažme, rezimira i razreši strahove da će mi dete pošto – poto završiti na stolu, iako joj nalazi nisu najbolji (do čega ne bi ni došlo na kraju). Znajte: reč anesteziologa je presudna. On je taj u čijim su rukama vitalne funkcije tokom operacije, kontrola bola, itd itd. Kod ovakvih „hladnih“ zahvata (to znači da nije hitan) – zahtevaju rezultate bliske odličnim. Naime, da postoji curenje iz nosa i infekcija u nastajanju, pri uvođenju u anesteziju (kako nam je ona rekla), došlo bi do slivanja tog sadržaja u pluća i sasvim moguće do komplikacija.

Puj pike ne važi.

Vratili smo se kući, džaba neprospavane noći.

Srećom, iz kajanja (?) što su nas doveli do pidžame, zakazali su nam operaciju već za sledeći ponedeljak.

Karantin u kom dete treba da bude kako bi ostalo zdravo – shvatite što ozbiljnije. Ne znam da li smo mi ozbiljnije mogli, ali nam je obema mesec i po dana bivanja u kući izašlo na nos.

Do sledećeg ponedeljka sam uspela da, preko anesteziologa koji mi je bio na porođaju, saznam za odličnog anesteziologa koji je baš na toj klinici, da se sa njim čujem i porazgovaram o stvarima koje su mi unosile nemir (Mašina anemija, ekcemi, alergije na hranu itd) i za koje se kaže da mogu da naprave „probleme“ tokom opšte anestezije…On mi je objasnio koliko je to retko i kako iskusan anesteziolog ume da reaguje i prepozna rizične situacije itd itd. Na kraju se ispostavilo da će on biti tu na dan operacije, i teret se smanjio…zasigurno za 75 %.

Kako znate i umete, i to vam onako ljudski savetujem, pronađite neku vezu ili vezicu, tek da osetite dozu ličnijeg ponašanja prema vama, pa će i strah biti manji. Ne znam zbog čega, možda se utapkate u iluziju da će se onda više paziti i bolje voditi računa. Kako bilo, meni je bilo mnogo lakše da sačekam taj dan, od trenutka kada sam se čula sa tim doktorom.

Kada je došla „repriza“ događaja – bili smo uigrani.

…Maši sam o operaciji govorila sigurno celih mesec dana. S vremena na vreme, a poslednjih dana veoma često.

Deo pripremne priče je zasnovan na bajci, u koju je ona, budući da ima 3 godine i razvijenu maštu, rado poverovala, ali najveći deo priče su suvi, tačni i precizni detalji.

Za Mašu je to bio dan „popravke nosića“ u kom će morati ponovo da nosi pelenu (stavila sam joj za slučaj da se upiški, što je valjda često kada ih uspavaju), a pelenu nosi zato što u zemlji u koju će otputovati dok doktori popravljaju nos (izvesnoj Sentopiji, iz crtaća Mia) ima mnogo jezera i vode, pa da joj se ne ukvasi guza. …Dan u kom će joj u igraonici  dati magični sirup za smeh (sirup koji popiju da bi se ošamutili pre odlaska u salu), u kom će se voziti na kolicima dugim hodnikom, reći nam „Ćao mama i tata“, jer tamo mame i tate ne idu, da ne smetaju doktorima…u kom će ući u prostoriju u kojoj je najveći i najčudniji luster koji je ikada videla, gde će joj staviti „magičnu masku“ čiji će je čaroban vazduh odvesti u Sentopiju, da bi doktori mogli nesmetano da joj popravljaju nosić, a onda, kada otvori oči, mi ćemo biti tu. Naglasila sam joj – možda će tada biti krvi (a ona je, pametnica moja blesava rekla :“Ponesi onda čistu jastučnicu, ako se isprlja jastuk“), možda će je boleti grlo, možda će biti pospana, a sigurno će imati jednu čudnu kockicu u ruci, koja služi za smanjivanje nevaljalaca ( u tom crtaću na kom je naša bolnička bajka zasnovana postoji predmet koji se kači upravo na dlan, sasvim zgodno) i koji neće smeti da dira. A onda…kada to sve prođe, dobiće poklon (koji je sama birala, veoma predano) (Lalalupsi automobil s daljinskim), ješće sladoled, piće sokiće i gledaćemo danima crtaće „Cele?“ (budući da Disney gledamo u delovima, po 15 minuta 😉 „Cele!“.

Tako je Maša bila spremna, nije se plašila i iščekivala je Sentopiju, kola i cele crtaće.

Tog jutra naša srca su bila u petama  a pamet u grlu, no, svejedno, ponovo smo iskoristili vreme čekanja, kada smo se obukli u pidžamu, da lepimo sličice u album. Došli su po nas i po još jednog dečaka, da obavimo razgovor sa anesteziologom, no, ovaj put su nas odveli do same sale. Tamo smo potpisali neki dokument kojim pristajemo na anesteziju (što mi je sada bilo lakše da uradim), anesteziologu sam dala pitanja koja će pitati Mašu kada je uvede u salu (setila sam se da ako joj na pitanje „Je l idem kod Mie?“ odgovori sa „Šta je Mia?“: moja priča pada u vodu, i sasvim  je moguće da će se uplašiti ili uznemiriti u tom poslednjem trenutku, zato sam mu pitanja: „Da li si spremna za Sentopiju?“ i „Hoćemo li kod Mie?“ napisala čitko na žutom kartonu) on ih je stavio u džep, robusna sestra je Mašu uhvatila za ruku i rekla „Idemo u igraonicu“, ona joj je poslušno dala ruku…i otišla. Bez reči.

Bilo je 7:50, načula sam da su rekli da im odgovara da „počnu“ u 8:15, i to je to.

Spor, bezvremen hod kroz iracionalno dug hodnik, čini vam se, suze koje su neminovne, i vreme.

Vreme u kom se zagovarate apsolutnim besmislicama. Srećom, čekali smo sa parom čiji je sin od 23 meseca bio sa Mašom, na istovetnoj intervenciji, pa smo nevažnim rečima popunili vreme. Čudilo me je kako uspevam da vodim taj nazovi razgovor, kako sam smirena…a u stvari. Na prizvuk plača izjurivala sam na hodnik i uglavnom mi se samo pričinjavao, no, u jednom trenutku je bio pravi. Ali tuđ. Bilo je 8:50 i  dovozili su njihovog sinčića, i, kada sam na kolicima na kojima je dovezen ugledala njene papučice, uredno složene pored njegovih, poželela sam da otrčim tamo i kažem „Drugari, predomislila sam se!“. Te papuče su mi simbolizovale nemoć i bespomoćnost celokupne situacije i potresle su me kao ništa do tad.

Srećom, nisam imala mnogo vremena za surove vizualizacije svega kroz šta ona prolazi (a opet, znala sam previše. Te stvari je možda i bolje da ne znate.) jer sam je već u 9:10 začula. Stvorila sam se na hodniku, tek da izdaleka vidim njenu Moglijevsku („Knjiga o džungli“) kosicu i pokušaje da ustane.

Buđenje iz anestezije je gadno. Ne poričem. Ali. Ti trenuci, ma koliko trajali, ma koliko vam dete delovalo kao vanzemaljac, kao neko otuđen, dalek, preplašen i izgubljen, ipak su trenuci koji označavaju da je konačno kraj. Da je ta „stvar“ završena. I curilo je dosta krvi iz nosića (a do tad smo se tangirali i od uboda komarca;)), i vrištala je prestrašeno, i gurala nas i plakala, ali bila je tu, mi smo je grlili i ljubili i to se postepeno smanjivalo i ona umirivala. Konačno se smirila tek kada smo je spustili na krevet i omogućili joj da se oseti slobodno i nesputano, da je niko ne drži, samo da…sedi. Nije zaspala, što je dosta često. Sedela je neko vreme, tiho, a onda smo joj uručili daljinski, i čim je pokazala prve jasne znake raspoznavanja predmeta i njihove funkcije (odnosno zavitlala auto u zid) – znali smo da je sve gotovo. Pitala me je „Šta je ovo mama?“ pokazujući na brunilu, ja sam joj rekla da je to „vodogled“, pa je probala da smanji svog tigrića i počela da se smeje.

Gotovo.

Usledilo je čekanje od još oko sat vremena (dva sata posle operacije treba da popiju malo tečnosti i nešto pojedu), kada je rado popila malo čaja i pogrickala keks („Zar smeju da grickaju nešto tvrdo posle operacije?“, pitah, jer sam čula da je bar dva dana meni isključivo kašast, a sestra mi je rekla „Ja šta sam imala, ja sam dala.“). Oko podneva ih je obišao doktor, oko pola jedan su odvedeni na kontrolu, gde su im izvadili brunile (plakali su oboje) i: ćao. Kontrola sutradan.

Ostatak dana smo se razvlačili kao puževi po kauču, uz Disney crtaće, kašice i nejenjavajuću nežnost. Zaspala je tek u 8 uveče, lako, redovno, spavala mirno.

Kako nisam uspela da ustanem iz kreveta sledećeg jutra, muž je s njom otišao na kontrolu. Rečeno mu je da možemo istog dana da prestanemo sa antibioticima. Bilo mi je neobično da se počinje s antib.i da se daje samo 2 dana, pa sam joj davala još tog celog dana, a od sutradan ne.

Iznenadilo me je disanje na nos. Nju su počeli da iznenađuju zvuci.

A onda, odjednom, pun nos. Temperatura 37.3. Dva dana. Nos sve puniji. Kada se pojavila i sukrvica: zvala sam prof Dergenca i on mi je rekao da hitno odemo na kliniku, da četvrtog dana posle operacije to nije normalno. Tamo smo saznale da broj dana u kojima vam kažu da dete pije antibiotik zavisi od lekara do lekara, i da mi, eto, ipak nismo imale sreće – moguće je da je počela da se razvija infekcija, da je dobro što smo došle i da se momentalno vratimo na antibiotik. Zato, molim vas, najmanje 5 dana posle OP neka vam dete bude na prepisanom antibiotiku. Tu ipak, čini mi se, nema individualnih razlika u mišljenju.

Eto. To je otprilike to. Naše iskustvo završila bih sa iskrenim željama da budete što smireniji, da vašem detetu što detaljnije i lepršavije ispričate priču (jer njega, na kraju, zaista ništa neće boleti i nema potrebe da odlazi uplašeno), da vam vreme brzo prođe i reše se problemi koji su do toga doveli!!!

Postaviću još i spisak stvari za taj dan u bolnici i pozdraviti vas!

1. Peškir za ruke (vaše) – u sobi će možda biti lavabo, ali bez sapuna i peškira

2. Antibiotski sapun

3. Maramice (za brisanje krvi iz nosića) i vlažne maramice

4. Jastučnica ili neka čista krpica

5. Dve pidžame, najbolje je da je ona sa dugmićima, da detetu ne prebacujete nešto preko glave

6. Papuče

7. Bade mantil (za vreme koje provodi po hodnicima i pregledima do operacije)

8. Čaša vašeg deteta

9. Omiljene igračke

10. Časopisi ili knjižice, za vreme u kom čekate s detetom, i pre i posle

11. Poklon, za hrabro podnetu operaciju! Ponesite ga u bolnicu, možda će ga baš taj poklon razbuditi!

Biće sve ok. 😉