Izraz „It takes one to know one“ datira s početka XX veka, a istinit je oduvek. Bar bih ja, u ime predstojeće teme, volela da jeste. Ova fraza, naime, govori o tome da je sve ono što primećujemo, komentarišemo, volimo i ne volimo kod drugih zapravo nešto što je deo i nas samih, te stoga uopšte i uviđamo ovo, a ne ono. Selektivna percepcija zapravo potiče iz naših podudaranja. Tako nešto.Vratićemo se kasnije na ovaj izraz.
Ja volim kreativnost. To je tako. Ta ljubav potiče još iz vremena kada nisam znala ni da taj pojam postoji, a kamo li šta znači (mada je i danas veoma neprecizno definisan). Još iz vremena kada je oblik flomastera služio za izgradnju puteva i gradova po podu celog stana, preko vrlih odevnih kombinacija i vrsta ljudi koji su me okruživali, preko studija koje sam izabrala, vrste priloga koje sam snimala na B92, mnogih životnih odluka i unutrašnjih dekoracija (pod unutrašnjim mislim i na svoju i na prostornu) sve do, evo, copywritinga u vrhunski talentovanom dizajn studiju….Volim. Uz kreativnost se osećam prirodno, slobodno, neopterećeno a, u zavisnosti od vrste, čak i uzvišeno katkad.
Ona, naravno, nije novitet. Možda čak nije nešto što je moguće voleti ili ne voleti. Ona je razlog zbog kog spavamo u krevetima, a ne na pruću, itd. Ona je tu od kada smo i mi tu. Ali, lako se zaboravlja. Svet nam, trenutno, nudi sve na šta možemo da pomislimo i mnogo toga na šta nikada ne bismo ni pomislili. Pa u 2122 varijacija (brendova). Situacija ne poziva na kreativnost, već pre na trošenje. Novca i energije. Možda je zbog toga još i više poštujem. Deluje kao da nije neophodna i kao da se bez nje može. I može se, ukoliko volite prazninu, banalnu jednostavnost i repeticiju.
Kada su mi na devedestdvojci omogućili da provedem naredne 4 godine beležeći priče o ljudima koji uz svoj posao imaju i neki „hobi“ (tako bi to oni nazvali, a ja to zovem umetnost), omogućili su mi, zapravo, da uživam u lepoti ljudskog duha, zanimljivostima ljudskog uma i ljudskosti uopšte, a često sam na pitanje „A kojom se vi umetnošću bavite?“ odgovarala sa „Ja pišem.“ Umetnost je, naravno, ali nije ona od koje se isprljate (osim ako ne pišete pornografske priče;)), u kojoj se izgubite, koju držite u ruci i gledate sa svih strana, nosite kod nekog….Tu nastupa fraza sa početka. Osećala sam ja da nas povezuje više od pasije prema nastajanju nečega ni iz čega..
(molim vas za 11 sekundi strpljenja)
I, sad…Stižemo do bliske prošlosti. Sa Mašom provodim divan dan. Zajedno odlazimo na trening, odvodim je na posao, da jede kroasan i gleda crtaće, šetamo Balkanskom i pričamo o malim kućama i velikim šarenilima, te nailazimo na jednu od onih čarobnjačkih malih radnji punih boja (bukvalno), četkica, papira, maski itd. Pipkamo, njuškamo, razmatramo, a onda ugledah beolin u jarkim bojama.
Masu koja mi menja stvarnost, izvija vijuge i radovaće moje prijatelje.
Konačno.
Za sada, nakit. Pa ćemo videti.
…nastaviće se, tj, napraviće se!
anja. 