Ljudi. Njihove osobine. Reči kojima ih opisujemo. Misli sa kojima poistovećujemo sebe.
Mnogo je toga. Svega toga što sam pobrojala.

Isto tako je mnogo toga i načina. I promena u okvirima sopstvenih načina. Načina ustajanja (možda neko zaista pazi na to kojom nogom to radi), načina obedovanja (počela sam da jedem stojećki iz poslužavnika, a nekada sam uživala u svakom „žvaku“), načina doživljavanja beletristike i, svakako, načina razumevanja života.

Veliki su diverziteti i u pogledu toga što svako ima svoju viziju toga „kada je živ“ – neko tamo misli da živi tek kad se dovede u opasnost ili relativnu opasnost (vožnja borda na glečeru, pragalajding sa zgrade, govorenje rečce „ne“ dvogodišnjem detetu…), neko da je to onda kada voli, neko kada piše, neko, na žalost, kada planira ili izvršava ubistvo, a neki to nikada i ne misle.

I tako će neko od njih u nekom od trenutaka svog promenjivog trajanja pomisliti da shvataju ili ne shvataju mene.

I to je u redu. Jako bih se sablaznula kada bih otkrila da sam postala opšte razumljiva (potom bih se prepala, poricala, povukla i nasilno i neumesno radila na relativiziranju sopstvene shvatljivosti, ako ni zbog čega smislenog, a onda zato što su mi shvatljive stvari strašne na način na koji su mi strašni oni prozori na nekim zgradama gde su šaloni uvek spušteni)(isto tako se sablaznjujem trenutno time što umem da dam preporuku krema za lice i raznih masaka i sličnih musaka koje služe za struganje repariranje ispravljanje i takve neke stvari – da li me moj novootkriveni svet kozmetike vuče ravno u propast? to je sasvim druga tema. mirišljava. ali strašna.)

Dakle, dozvoljavam da sam relativno shvatljiva ili neshvatljiva.

A to sve zato što sam konačno, perući zube, uspela da prepoznam kategoriju ljudi koju nikada ja sama neću razumeti, čijeg se toka misli pribojavam, i u čiju sposobnost kritičkog i dubljeg suda sumnjam.

A na osnovu čega?

Perem zube. Ništa posebno. Stara četkica. Pasta pri kraju. Držim četkicu. Neka leva ili desna misao mi se uporno vitla po glavi i nesvesno držim četkicu nekoliko minuta duže u tom nekom uspravnom položaju, tik pred očima…dovoljno dugo da je odjednom jako dobro vidim.

Smešna joj je frizura, očešljana na istu stranu, ali sa rascvetalim krajevima ponegde. Stomačić isturen, nekako ponosno, a vrat udzignut. I eto ti je. Dama. U roze. Sa plavom (žutom) kosom, šatirana zelenim pramenovima.
Dama u četkici za zube. Šarmantna. Potajno zaljubljena u Djordjevu.

I šta s tim? Da, naravno, šta s tim?
Mogu da iniciram izložbu u Ozonu sa temom „personalizovana četkica“, pa da svako donese svoju četkicu kojima su sitnim aplikacijama dati karakteri, ili da napravim neki stomatološko – frizerski susret na kom će frizeri sređivati „kosu“ četkicama, a stomatolozi popravljati zube frizerima. Ma, neverovatno je koliko ništa ne mogu da uradim sa tom asocijacijom, izuzev da izvučem tu životnu istinu zbog koje sve ovo i pišem.

Ima onih koji već jesu ili će – videti damu u četkici za zube.
Ima onih koji kada čuju za tu damu misliće – Ijao, baš je to slatko, čovek četkica
Ima onih koji kada čuju za damu reći će – Nikad mi to ne bi palo na pamet, luda si Anja (ali bi im negde iznutra bilo simpatično, na način na kojima im je simpatično i kada Maza i Lunja jedu iste špagete)
Ima onih kojima bi to bilo glupo, pa bi mi možda dali neke bolje asocijacije od te
Ali, tu su i oni koje bi moja dama nekako uznemirila, možda i iznervirala. Oni kojima bi ona ličila na gubljenje vremena (odnosno misli, odnosno smisla). Oni koji bi bili toliko isprovocirani time što im je ta dama daleko od razumevanja da bi možda i rekli ili pokazali da ne vole, ni asocijaciju ni četkicu, a verujem ni mene. E, tih se ljudi ja plašim.
Kada se oni zagledaju u stvari…i dalje vide stvari.

Advertisements

7 mišljenja na „Nešto bolji pogled na četkicu

  1. Bila jednom davno u NS simpaticna izlozba, moj odraz. Svako je donosio svoje ogledalo. U kom se gledao, pregledao, cedio bubuljice, prao zube, farbao, glumio, smejao, voajerisao. Uramljeno, od sminke, veliko sa zida…bilo je raznih. Bilo je divno ici kroz ta malo-veliak ogledalca i vatati svoj odraz u tudjima.

    Tako je to i sa damama.
    Mada mu tu onda „frajer“ dodje ko konac za zube 🙂

    Ja te skroz razumem.

    1. Haaa..videla si onu pricicu koju ovde iam i zove se Izraz u odrazu. Blisko mi i izrazavanje i odrazavanje, a tu bih izlozbu volela jako.;) duboko verujem da su cinioci nasih (ne) posebnosti utkani u naizgled triviju.tako nesto.

  2. pa kazu da te ne cini posebnim ono sto jesi, nego feler brajko moj 🙂 po nejmu te svet razabira.
    jesu, ali za triviju treba imati sacuvane senzore.
    a to je danas sve teze.

  3. Moja četkica ima beo ten i riđu kosu, kao ja nekada.
    U poslednje vreme nema nikakvu frizuru, fura „natapirana šalteruša“ fazon, kao ja sada.
    Ona koristi roze šampon za kosu i voli da se druži sa jednom muškom četkicom, sveže isfriziranom. I baš je lepo, i njima i nama :).

  4. …u nastavku razmatranja četkice…zanimljiva je njena simboličko – relikvijska vrednost! kao predmet koji nas čuva od bubica izjedalica naših zuba, i mirisa koji miris nije: ono su što predstavlja da smo negde došli da tu budemo. neko vreme, od sad, od tad. Kad se smesti u nečiju šolju za četkice: stigli smo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s