„Nego, komšija, kako ide pos’o?“

Radni dan. 23:30. Ulazim u taksi, vraćajući se sa slatkog obeležavanja rođendana moje drage drugarice. Sedam pozadi. Navika, proistekla iz vremena kada sam počela da se vozim taksijem, a nisam bila dovoljno neposredna, a ni odrasla da sednem napred.
taksi kreće. neće to biti neka duga vožnja. dorćol – vračar. to je ona u kojoj se uživa.
šaljem poruku koja mi je stajala negde u svesti ceo dan, čekajući taj neki „nemam šta drugo“ trenutak, prekida me taksistin glas. „Evo, konačno sam našao stanicu na kojoj nema reklama“, kaže, srećno, stvarno je srećan, i ja razumem. Sigurno je izluđujuće slušati po vazdan iste džinglove, koji su u glavnom u lošoj rimi ili bednom pokušaju da budu interesantni, a i ako su interesantni dosade posle šestog puta.
Telefon smeštam u mali džep u torbi, gledam kroz prozor. Par se grli. Neprocenjivo. Neke osvetljene beogradske lepotice arhitekture. Krošnje, gole, nižu se uspavljujući onako fino.

Pitam: „Koliko ljudi koristi mobilni dok je u taksiju?“

Tišina. Taksista procesira moje pitanje, sa vidnim zgražavanjem koje uočavam dok se okreće da me pogleda, te da mi odgovori:
„SVI, lutko. Svi“
… ćuti, razmišlja, priseća se:

„Da li kuckaju ili pričaju, svi ti razgovori liče, neverovatno je, ali, ljudi nešto govore po ceo dan.“,
„Žao mi je“ kažem „Lepo je kada se vozite i posmatrate, oblake, ljude, prodavnice…ili kada popričate sa čovekom koji vas vozi“,

„Nema toga, lutko…nekad je bar bilo Komšija, kako ide posao, ili Šta ti misliš o ovoj trenutnoj situaciji, ili Vidi ovo vreme…Nema toga. Mene više niko ne vidi. I samo tuk-tuk-zvr-zvr, po ceo dan…“ <a