naše vreme…

…ne odnosi se to isključivo na vreme sa potomkom, ne, to se odnosi generalno na naše vreme sa drugim ljudima.
Kada kažem „to“ mislim na sve ono proticanje sekundi u kojima ne znamo šta je sledeće što će se dogoditi, nismo to već doživeli „u glavi“, pustili smo i prepustili smo događaje posledici susreta naših energija, volja i stanja…

To su oni dragoceni trenuci kada samog sebe iznenadite rečima koje izgovarate ili vam se pak desi da odjednom vidite kako držite neke čudne šešire ili vino za koje mislite da ga ne volite, a ipak vam prija ili grlite starog prijatelja kog dugo niste videli, te ste ga slučajno sreli negde. To je to vreme.

Kada Maša kaže „macukucu mama macukucu“ to znači „Ustaj-anja-i-traži-bojice-za-lice“. Kada ih nađem prvo od nje pravim zeca. Sa sve hulahopkama na glavi, naravno.

Bliže zečijim ušima od toga se i ne može, zar ne? Kad se „uzeči“ ona preuzima bojice. I počinje „to“.
Ja tada ne znam koliko je sati i samo puštam.
Da njena fokusirana pažnja povlači crte, vrti krugove, umače prste u zelenu i crvenu…
A da se kasnije, do uveče, smeje kada god me pogleda.

Ista stvar se dešava i kada se obučemo prugasto i stavimo kape za patuljke (izvinjavam se St Georgu;)).

To vreme je moj sveti gral.
Relikvija koju tražim. Aurora Borealis, pojačana eksplozijama slučajnih spontanosti.
A za njega mi ne treba fizičko vreme merivo sekundama. Ne, kako mi moja dobra drugarica Ka kaže…potrebno je eleminisanje materijalnih misli. Udaljavanje od svega što je uistinu bespotrebno i plod je rutine.
Batalim prostiranje veša, nagomilam čarape i magija počinje.