Znate ono kad kažu da je neko „glumac jedne uloge„, kao što je to Brus Vilis, rekla bih (a nisu Meril Strip i Džek Nikolson), tako se isto kaže i za pisca. I pisac može da bude „pisac jedne knjige“, kao što su to, čini mi se, Haruki Murakami i Toni Parsons (a nisu Milan Kundera i Salman Ruždi).



E, pa Erlend Lu DEFINITIVNO nije „pisac jedne knjige“, a njegove četiri koliko sam ih do sada progutala, definitivno svedoče o tome.

Napisala sam par reči ovde o Dopleru, a odonda sam uživala i u „Prohujalo sa ženom“ i u „Naivan. Super.“…
Neću da pišem koja to potraga za kojim emocijama i stanjima „prožima“ njegova dela, šta ga to impresionira kod čoveka i u njegovom ponašanju, kako kombinuje stravičnost svakidašnjice sa duhovitim bizarnostima…tumačenja njegovih dela možete da pronađete na stotinu drugih mesta.
Hoću samo da kažem da je on pisac koji vam je potreban onda kada ste:
a)svesni života
b)kritični i samoironični
c)duhoviti, želite da budete duhoviti ili je bar prepoznajete.

Mlad je i totalno sjajan. Bar dve rečenice koje ćete pročitati ste već i sami doživeli, rekli ili ćete tek.
Ali vas neće ostaviti zabezeknutim nad trivijalnošću…pre ćete biti nekako romantično uzvišeni, znajući da su nam neke tačke bolne svima, i tim pre podnošljive.
Posle čitanja njegovih dela…osetite tu zavodljivu slabost ljudskog bića koja se neprestano kombinuje sa potrebom da shvati. Sebe i sve ostalo.

„Mirni dani u Miksing Partu“ koncipirao je kao prisluškivanje razgovora između muža i žene.
Oni očekuju, od svog odmora, od svoje dece, od sebe, jedno od drugog.
Očekuju, zameraju, praštaju, optužuju.
Prosto postoje.
Omogućio nam je da im „upadnemo“ u živote i pronađemo delove svojih.
Na najbolji mogući način.
Smehom.

——————————————————————————————————————-

„Jesi li kupila crno vino?
U kuhinji je.
Ali, draga moja, to je nemačko vino.
Ne volim da me zoveš draga moja.
Mislio sam da smo jedno drugom dragi.
Pa jesmo.
U čemu je onda problem?
Obraćaš mi se sa draga moja onda kada te nerviram i veruješ da će zbog tog naizgled prijatnog tona
delovati kao da je tvoja agresija prigušena i pod kontrolom. Ali efekat je sasvim drugačiji.
To nema nikakve veze sa tim što sam ti draga, čak i ako jesam.
Hoću vino, Nina, ne razgovor o tebi i meni.“

„Tata, šta je to odvratno minus jedan?
Mislim da treba da nastaviš da spavaš, Bertolde.
Hoću, ali šta je to odvratno minus jedan?
Šta je to? MOžda…ne znam. Pa to nije moguće.
Tipično. Užasno si loš u računanju sa rečima.“

„Mislim da ljudi vrlo često kad misle da čeznu za drugim stvarima
zapravo čeznu za pozorištem.
Je l?
Da.
Ti u stvari imaš nekakvu teoriju da ljudi zapravo čeznu za pozorištem?
Da.
Ok.
Čeznu da sa drugim ljudima sede u mračnoj prostoriji i da im živi ljudi pričaju neku priču
zbog koje će sebe videti u novom svetlu.
Ok.
Sva ta muzika i joga…to su sve same gluposti.
Aha.
Pozorište njima treba.
Ok“

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s