ON

To je zaista postalo dosadno. Užasno dosadno. Toliko dosadno da polako i prestaje da se priča o tome koliko se samo ipak priča o tome, vekovima, na različite načine.
Ljubav.
Ona u tesnim farmerkama i sa debelim usnama, on isto. Na bilbordu reklamiraju parfem. Ljube se i deluju srećno. Niko iz te reklamne agencije neće priznati da njih dvoje aludiraju na seks do kog dolaze privučeni parfemom koji im je probudio feromone, ne, oni će tu fotografiju zvati ljubavlju, jer oni se smeju i deluju srećno.
Pa i ja sam nasmejan posle seksa, bilo da odmah odem kući ja ili ona. Ostajem nasmejan.A verovatno je i ona nasmejana u taksiju.
Čim grane sunce evo su slogani. «Za novu ljubav» «Zaljubite se ovog leta» «Krema sa zaštitinim faktorom 76 za nju i njega». Zašto? Sunce doživljavamo kao reflektor koji će jasno i bespoštedno pokazati ko ima nekoga, a ko ne?
Ljubav.
Srećom časopisi, koje čitam u wc-u moje firme, sve više nabrajaju načine kako joj pomoći da lakše i lepše postigne orgazam, nego što usmeravaju muškarce na to kako je dovesti do duhovnog ispunjenja i osećaja mira.
Srećom, sve se više govori o seksu, a ljubav….počeli smo na to pitanje da odgovaramo pitanjem «A šta je to uopšte ljubav?», za seks se, pak ne pitamo «A šta je to uopšte seks?», zar ne….
I to je prelepa planetarna pozicija za moju emotivnu državu. Da nije takva možda bi me žalopojke moje majke za unučićima i snajom – i navele da se zapitam, ovako ja svoju majku nazovem evolucijskim zaostatkom, i završim s tim. Nove generacije su evolutivno nadrasle potrebu da seks opravdavaju ljubavlju i to je to.

Ne znam zbog čega ovako započinjem ovu priču kada želim da kažem da mi je sve jasno…zašto je započinjem ovako…kao da imam potrebu sebi nešto da objasnim…
Neću. Nemam šta.
Mislim da sam poslednji put seo za računar da otkucam svoje misli …’91, ali uglavnom su se odnosile na fudbal i nesavladivu potrebu da pogodim čije ću sise prve videti…
I zašto li sad ovo radim? Ma, kao da ….
Idem po pivo.

Ok.
Posle piva sam izašao na još nekoliko piva sa drugarima sa kojima se družim još iz vremena osnovne škole. Ne menjamo teme, ne menjamo nadimke, menjamo imena žena u pričama i to je to. Uvek je isto. Uvek mi prija. Sinoć mi je prijalo i da odagnam onu zbunjenost nad dosadnom idejom ljubavi- pipanjem kolena neke nevažno nazvane devojke, čija je drugarica zainteresovana za jednog od mojih drugara, a ova se brže bolje zainteresovala za mene, da joj ne bude dosadno, da njena drugarica ne bi ispala bolja riba, a mislim i da ime firme u kojoj radim deluje tako na žene.
Iako ne shvataju šta je to tačno moje zanimanje, pa bi to mogao da bude i izraz za nekog ko održava kompjutere brisanjem prašine sa monitora- nije važno.
Srećom imaju razlog da se lože, godine sam uložio u to da svoju profesiju govorim s ponosom onima koji znaju o čemu govorim. A ženama da bih ih lakše doveo u stan.
Kada dodju u moj stan…onda su sigurne da nisam čistač. Ne, ne kažem da sam snob…mada sam negde čuo da je jedan od načina da snob porekne da je snob- rečenica «Ja samo volim da mi je sve lepo» koju snobovi često koriste i koju ja, dobro, često koristim.
Ali ne mislim da sam snob..oni valjda listaju magazine i znaju kako se zove koji stil. Ja to ne znam. Mislim da mi je neko spomenuo neki minimalizam i Japan iz nekog razloga.
A moj stan je samo svetao, prostran i ima drvene predmete.
Uh, nisam hteo da pišem o stanu i snobovima.

Čovek se, izgleda, razbrblja kad mu se desi…to nešto što mi se dešava već neko vreme. Šta god to bilo. Ovim pisanjem pokušavam i da shvatim šta je to. A baš sam postao brbljiv.
Čini mi se kao da bih sa svakim mogao o nečemu da razgovaram, na sve imam neki komentar i stvari su često smešne samo meni.
Nikada mi se to nije desilo.
Znam kako to zovu.
Mator sam ja za to.
Ili nisam mator, ali ne želim da se odreknem guze nečije drugarice i lepote mamurluka u kom ne objašnjavaš zašto si mamuran…
Neću.
Neću ni da pišem ovo sve. Samo ću da zaboravim.

Sledeće veče

Nisam zaboravio. Ma, nisam zaboravio zato što se ta situacija dešava svakodnevno i pred mojim očima. Mislim…jedini način da zaboravim bi bio da oslepim, a to nije isplativo. Mada bi izazvalo sažaljenje kod mnogih žena…lep, bogat i slep, heh. Opet brbljam.
Naime…svakodnevno i u isto vreme. Već sam počeo da računam vreme po tome, znam da mi je pauza za ručak 5 minuta…posle toga.
Već 2 meseca imam mira samo subotom i nedeljom. Momenat. Stigla mi je poruka.
…i idem da se napijem.
Oduvek sam voleo da popijem taman toliko da mi smeh postane glasniji i da počnem sam sebe da iznenadjujem gomilom gluposti koje mogu da izgovorim, ali danas mi se desilo da naručim viski uz ručak u Platou. A to mi se nije ranije dešavalo.
Mislim da je razlog za to bio taj što je danas bila zaista lepa…pet minuta pre mog odlaska na ručak.
Nešto mi se neobično dešava u stomaku.
Idem da se napijem.
Živeli drugari iz osnovne škole, kojima nikada neću ovo ispričati.
Ovo, šta god da je to, što ja kuckam.

Ponedeljak je.
Subotu i nedelju sam proveo na splavu kod Mirketa, uz preferans, previsoku temperaturu i neke jelene i marije. Bez kompijutera, sa ponekom umnom sličicom koju sam brzo brisao uvidjanjem marijino-jeleninog dekoltea. I bio sam miran. Onakav kakav sam sve ove godine.
Ne ovakav kakav sam opet i ove večeri.
Baš pre neki dan sam gledao neku naučnu emisiju u kojoj su objasnili «leptiriće» na koje se pozivaju svi oni koji bi da istaknu posebnost njihovog vezivanja za neku osobu.
Tzv. Leptirići počinju onda kada um shvati da postoji razmena privlačenja sa nekim, pa se pokrene hormon dopamin u mozgu, a adrenalin iz stomaka izvlači krv i ostavlja taj osećaj «leptirića». Živela nauka u ime svih nas koji od leptirića ne želimo da pravimo slona!

Vreme je da pojasnim…

Moja firma se nalazi na Trgu Nikole Pašića. Ja sam u njoj zaposlen kao softver inžinjer.
Kancelarija, po ugledu na američki način poslovanja, je zapravo veštački polu-ogradjen box u oviru velikog prostora. Moj box, box 6, nalazi se u desnom ćošku. Uz prozor.
Svako jutro u 8:55 ulazim, govorim «Dobro jutro» sekretarici sa desne strane, jedinu razliku iz dana u dan pravi samo njena odevna kombinacija, jer moja izgleda isto. Firma ima svoja pravila, pa su mi odela ili teget ili crna, razlika je minorna.
Prodjem pored boxa br 2 i br 4. Za boxom 4 se zadrzim nesto duže od učtivog pozdrava, jer je Mirjana zanimljiva psihotična plavuša. Vrhunski stručnjak, ali koliko joj je um dao prostora za profesionalnost, toliko joj je srce dalo prostora za nestabilnost. Deluje kao da iz dana u dan prolazi kroz filmove Almodovara, Tarantina, a ponekad je uhvati i faza Tarkovskog kada je mirna. Mir deluje sablasno na njoj, tad je izbegavam. Više volim da posle «Šta ima Miro?», čujem stvari poput « Šta ima? Kako šta ima, Nemanja? Znaš da je trebalo da se preselim u Firencu u oktobru? E pa ispostavilo se da se on i dalje dopisuje sa onom svojom bivšom, Maruškom, onom ruskinjom….»
Nasmejem se, podsetim na to da je život luna park ludacima, a da bi bez njih bio Teksas bez revolvera i sednem da sačekam svoju kafu. Posle kafe započinje nepresušni proces provere primene BSP pristupa…uvodjenja novih metodologija u CASE i workflow tehnologiju… i to traje, ne pitam se koliko dugo. Ili se barem nisam pitao. Do Prvog dana.
Prvi dan je bio utorak. Čudan neki dan da bude prvi za nešto.

Razmišljao sam, sećam se, o tome kako lepe senke prave platani pored spomenika, pa sam se setio jednog restorana na putu ka Obrenovcu gde su mi senke uvek najlepše i planirao sam da odložim glad i povedem nekog tamo na šarana popodne…kada mi je pažnju preusmerila tanka desna ruka, čija je šaka čačakala prostor izmedju zuba jedan i dva.
Direktno pred mojim licem.
Donji sprat zgrade je ceo u staklu, onom koje spolja funkcioniše kao ogledalo.
Neretko se ljudi u njemu ogledaju, ali to je obično stidljivo, kao usputno cimanje glave i izraz lica za ogledalo, što je odavno prestalo da me zasmejava – a jedna je od prvih stvari na koju te kolege pripreme.
Nikada do tad nisam video nekoga da čačka zube. Toliko dugo.
Što je najzanimljivije- ničega nije bilo izmedju keca i dvojke. Ona se zapravo zamislila sa prstima u ustima. A njene oči, koje nisu ni znale da gledaju pravo u mene, su delovale duboko i jako daleko. Velike i braon.
U utorak sam joj primetio samo oči, a kada sam prestao da se smeškam nad tim prizorom ona je već otišla, i ništa više nisam mogao da pomislim o njoj.
Oči, desna šaka, i par zuba.

To su delovi čoveka koji su se rasporedili nasumično po ostatku mog dana, na krajnje neobične načine.

I možda bi ostali u ribljoj čorbi, smešnoj priči mog drugara Nemketa koji je kupio kola ne proverivši motor, pa se ispostavilo ovo i ono….i u odlasku na premijeru u JDP-u…
Da se nije desilo i sutradan.

Loše sam spavao te noći, nije mi prijalo vino, jastuk mi je odjednom bio tvrd….i bio sam vrlo džangrizav.
Verovatno je ne bih ni primetio, ali kolega iz boxa br 2, koji mi je u neposrednoj blizini, mi je poviknuo «Glej’ ovu!»
Da. U to tek nisam mogao da poverujem-ali ona je pravila grimase. Kolega mi je kasnije rekao, dok smo čekali da automat za kafu završi svoje, da se prvo ogledala, onako kako to ljudi rade kod kuće, nameštala je obrve…(on je nju primetio zato što je bila u suknji, što ja i dalje nisam video), a onda je počela da steže mišiće oko nosa i onda je nastalo svo to komešanje njenog lica, i komešanje moje okoline. Ma koliko da je želela sebe da nagrdi, oči su joj se smejale i nije bilo moguće skrenuti pogled s njenog. I s njenog nosa i obraza koje je naduvavala. Sve je to trajalo prekratko da bih, i ovaj put, primetio dalje od očiju, i nepobitne činjenice da joj je kosa crvena, jer je dan bio sunčan i onda je sva ta dlaka na njenoj glavi izgledala kao vatra. Kolega je, pak,vrlo brzo prešao sa smešnih facijalnih ekspresija na ni malo smešne noge, koje on voli da poredi sa Srnećim (nikada pre razgovora sa njim nisam pojmio da srne imaju lepe noge, možda je on to poredjenje samo pomešao sa onim za oči…ali, hajde, znao sam na šta misli..)
I to je to. Sreda, u kojoj sam prvi put pogledao na sat.
Bilo je 12:05, dakle ona se pojavljivala oko petnaest do 11.

Podsetila me je na moju prvu životnu pomisao da imam srca
…kada sam u dvanestoj godini izlazio sa izvesnom Mašom u okolni park, očima deteta nazvan Veliki park (godine prodju dok ne shvatimo da nam oči rastu, a prostori se smanjuju)…Maša je imala tik da kad se postidi zbog nečega počne da trese nozdrve, onako, kao zec. Nikada toga nije bila svesna i ja joj nikada nisam rekao. Plašio sam se da će, kao kada čoveku kažete za uzrečicu, početi da obraća pažnju i prestati da trese nozdrve, a meni je srce jako lupalo kad god se to dešavalo. Tada na taj način, i nikada posle Maše.
JelenoMarije to ili nikada nisu radile ili su to zamenile grčenjem guznih mišića.
I prošao je i taj dan.
Sutradan sam već znao koliko je sati u svakom trenutku do 10:45, kada je, nažalost, samo prošla pored. Ali, dovoljno sporo da i ja primetim da ima lepe noge.
I poslednjih mesec dana traje…to…
Moj automatizovan dolazak na posao, pokušaj da zadržim svoje navike i ažurnost u poslovanju, potrebe za neimenovanim devojkama i razbibrigu.
I širom otvorene oči u odredjeno vreme dana.
Mašta.
Da, mašta. Mislim da me je činjenica da ništa ne znam o njoj najviše i okupirala.
Do sad je bila pedagog koji sve objašnjava kroz osmeh i deca vole da dolaze kod nje i kada ih nastavnik ili direktor i ne pošalju…copywriter u nekoj šašavoj marketinškoj agenciji, autorka svih onih reklama sa animiranim junacima…kreatorka dečije garderobe…a živela je ili sama sa majkom, jer joj je otac arheolog negde u Egiptu, ili sama, jer joj je i majka arheolog u Egiptu…Nema dečka. Imala je neku veliku ljubav pre par godina, on je ostavio jer mu se činilo da mu još nije vreme da se «uozbilji» i odonda je sama.
Večeras sam rešio da nigde ne izlazim. Nagomilalo mi se isuviše mnogo reči koje ne mogu nikome da kažem. Ne volim da budem u društvu i da ćutim, ne volim da dajem uobičajene komentare i očekivane reakcije, a to je jedino što mogu kad sam ovako pun…neizgovorivog. Piću vino, slušaću Di Meolu i uživaću u ovom…sa čim sam se već pomirio. Uznemirim se tek onda kada shvatim da bih mogao nešto i da uradim. To što za nju ne postoji niko i ništa sem nje u odrazu stakla, ne znači da ne postoji i nečiji izraz iza stakla. A to sam ja. I ja nešto mogu i da uradim…

ONA

Nikako ne mogu da se razbudim.
Ma, da. Ovu ću majcu, i,da, ova suknja mi ide uz nju. Da li da oblačim suknju? Ana mi je rekla da su suknje dobar poslovni potez, i to baš ovakve kakve ja kupujem. Tik ispod kolena. Ima čudan natpis na zadnjici. Nije baš na zadnjici, u gornjem desnom uglu…piše «what tha fuck», hih, to je jedna od onih stvari poput baletanki sa kosturskim glavama, koje kao poštuju obavezu da postoje, ali postoje na svoj način, ismevajući. Samo takvu suknju mogu da kupim. Ali dobro, ova majca mi prekriva natpis.
Da li je moguće da se ovoliko misli potroši na garderobu?
10:20.
Zakasniću.
Zakasniću na prvi radni dan!
Zašto uvek kasnim?
Kažu da je ovaj sistem u kom postojimo kao meštani gradova veštački stvorena sredina u ime anti-anarhije i kao takva, veštačka i sistemska je nešto što nam je neprirodno, možda je moje kašnjenje tiha borba protiv sistema. Ma, o čemu ja razmišljam?
Moja borba protiv sistema je činjenica da imam 28 godina i da za 8 godina samostalnog života nikada nisam imala stalan posao!
Ne mogu da nadjem drugu cipelu. Ha, možda mi je ostala na balu i on me sada traži sa njom…Kakav bal? Nisam izašla u grad nedeljama…Zašto li sam samo izabrala da svesno budem u depresiji i čitam romane…
Opet postavljam to isto pitanje koje mi se kola po umu već danima, a sada zaista nemam vremena za introspekciju. Hajde, Dunja, obuvaj se!
(Ponekad zaista funkcioniše to imperativno obraćanje sebi u drugom licu, valjda je to podsvesna potreba za majkom, autoritetom…iiiiiii, opet se gubim.) Ok.
Lična karta, 2 fotografije, telefon, sjaj za usne (na koji sam se «navukla» zato što su mi usne mekane, što osećam kad izgovaram «B», «P» i slična slova), srećna veverica (da, jeste od pliša i da, jeste odraz infantilnosti koja hara planetom, ali ova veverica mi je zaista srećodonosna, jer sam je, pre 3 godine, našla prljavu na ulici kako se svejedno smeška, oprala i stavila u torbu, šale radi, a posle 30ak minuta mi je zazvonio telefon i moj bivši urednik mog bivšeg posla mi je saopštio kako sutradan putujem u Tunis u ime postavljanja novo-pronadjenog mozaika, u muzej Bardo, u gradu Tunisu…i ja sam otputovala i srećna veverica sa mnom… i tamo…pored pisanja teksta o beskonačno dosadnom mozaiku plavo-žute boje sam se beskrajno dobro zabavljala sa kolegom iz Večernjih novosti, kolali smo zaveru da im poneki mozaik začinimo crvenim markerom, pa da se preplaše, jer im je crveno predskazivalo rat. Srećna veverica se smeškala a ja sam se ta tri dana neprestano smejala, jer je On bio prilično iznenadjujuć, energičan mlad čovek u kog sam se vrlo brzo zaljubila.

Hih, sad kad pomislim kako se ta priča završila..možda mi veverica i nije bila srećna veverica…a možda sreća nije neko pakovanje s oznakom Dugotrajno da bi se srećom zvala. Da. Možda je sasvim dovoljno što je moj život imao takva tri dana i na neki način mi postavio kriterijum zabave, vrste smeha i mene, takve, kakva sam se sebi jako dopala. Ok, izvini, veverice, ipak si ti srećna veverica.)
Dobro, završila sam tu studiju, ne treba mi sada da se prisećam Njega i činjenice da ga je na aerodromu dočekala supruga a mene samo rečenica «Bilo bi užasno dosadno bez tebe.» To mi sad ne treba. Sad mi treba, da, uh, ne vidim kako mi zadnjica izgleda, pih, čovek provede život sa dupetom iza ledja, koje ga prati, komentarišu ga, a on ga ne vidi. Dupe se tako lukavo prikralo čoveku, jel da….
Dunja, Dunja. Ok. Šminka umerena. Suknjica tu, da označi ženstvenu, a visoko sposobnu mladu novinarku. Ok sam. Odoh.
Moraću jednom dooobro da preispitam tu tezu usput pokupljenu u nekom časopisu da sredjeni ljudi imaju sredjen stan, da kompulsivni ljudi imaju čist-prečist stan, da nesrećni ljudi imaju prljav i neuredan stan,a srećni super srećno nesredjen stan, u kom mogu da nadju sve što im treba, samo se njihovi predmeti nalaze na neuobičajenim mestima. Odonda sam svesno neuredna, možda to baš i nije normalno, i ovaj fen mi je stvarno napravio problem pri zatvaranju vrata sada. Da preispitaću to, u svojoj kolumni, možda….

Autobusi…mrzim autobuse i cesto me guše sva ta lica bez imena, s kojima se ukomešam u isti prostor, a videću ih ponovo…možda nikad, možda u nekoj prodavnici ili na pijaci ali ih neću prepoznati…a možda je i majka mog budućeg dečka sada u ovom autobusu, ali ja se toga neću setiti kada je budem upoznavala. A kada bi nam se desilo da autobus otme neki islamski ekstremista koji se zbunio pa odlepio u našoj zemlji- svako bi dobio ime i priču. Postali bismo saputnici-sapatnici i ratni drugari, ako bismo preživeli možda bih se sa nekim ponovo videla na kafi i rastali bismo se s obećanjem da ćemo se čuti za neki odlazak u pozorište ili na žurku, što bi se možda i desilo. Nekad me guši ta mogućnost da postanemo prijatelji. Od toga nas deli ekstremista. Do tad ćutimo, guramo i gazimo jedni druge, jer nije teško gaziti bezimenog. Srećom ne hvata me taj osećaj često, i što je još veća sreća, silazim na trećoj stanici.
Deca se igraju u parku pored Narodne skupštine. Mame se ponekad osmehnu, ponekad podviknu, ali najčešće čitaju glupe časopise, čekajuci da prodje i taj deo dana. Ta deca su se igrala verovatno i juče, ali juče ja nisam odlazila na prvi dan na novom poslu, a ako je to tako važan dogadjaj zbog čega onda nisu svi uznemireni? Zbog toga što je važan samo meni. A ako je važan samo meni da li zaslužuje toliki stres? Ne. Ne želim da budem toliko lokalna. Da ja na primer sada odlazim na konzilijum koji odlučuje da li mešati gene ljudi i jelena- imala bih prava da budem uznemirena. Ta odluka promeniće svet i izazvaće reakcije Vatikana. A šta je ovo danas? Odlazim medju par ljudi kojima se dopao moj CV, i, kako je danas moderno reći, moja «energija», da sedeći za velikim stolom smislimo teme za prvi broj novog časopisa koji će se baviti umetnošću. I ako budem dobra u tome, biće više pršute. Eto. Da li bi me iko od prolaznika potapšao po ramenu kada bih mu ispričala kako sam zbog toga blesava i skuplja mi se knedla u grlu. Jok. Ošamario bi me i ispričao kako mu je majka nepokretna i ide da joj briše dupe.
Dakle, ja nemam problem, samo malu tremu i to je glupost.

…Kad smo kod pršute..jela sam neku što se razvlači po ustima, možda mi je negde ostalo parčence…Nije. Al, glej ovo-ja! Smešno je kad ugledaš sebe kad si u sred neke velike misli i problema, vidiš sebe na ulici, tako usput i izgledaš isto kao i uvek. Evo, ja. Ja! Dobro je što mi je ovaj izlog usput…moći ću svaki dan da se nasmejem sebi.

Pitali su me šta sam sve do sada radila, na šta sam specijalno ponosna. Rekla sam im da ni na šta nisam specijalno ponosna, možda zbog toga sto su mi kriterijumi posebnosti prilično visoki. Ne, nisam otkrila nekog sada velikog slikara i ne, nisam uspela da eshumiram nekog već bivšeg, poput Rodena, pa da sa njim popričam. Intervjue koje sam dobijala zbog toga što znam o čemu se govori i šta treba pitati, onda kada drugi nisu, ne smatram posebnošću, tako bi i trebalo da bude kada se baviš tim poslom. Eh, druga je stvar što malo ko ko drži dikatfon ili mikrofon zna i unapred pred čim se našao, i ne saznaje to preslušavajuci priču iznova i iznova, slusajući svareno izdanje teksta koje je intervjuisani čovek vec pripremio, očekujuci one koji ne znaju gde su i zbog čega, zaista. Ali, nabrojala sam im imena kojih sam se prvih setila, arhitektu iz Barselone, violinistu koji najbolje procenjuje vrednosti starih violina….. Dala sam predloge za ono čime bih se bavila do kraja nedelje i sa osećanjem ispunjenosti neizvesnim kretanjima i poznanstvima koja će mi taj posao neminovno doneti otišla sam na kafu sa Majom, koja obično nema vremena ili misli da nema. Kada smo dobro raspoloženi neverovatno je koliko je sugestivnost puna energije, a odbijanje nečega sto hoćemo je gotovo nemoguće.
Ona je kukala na broj stranaka i telefona koje okreće dok svi oko nje viču, a već su zaboravili i zbog čega, ja sam ćutljivo uživala u preliminarnom osećaju sredjenosti, inspiraciji i novcu za knjige i putovanja.
Kukala je i zbog toga sto Milan zaspi čim dodje kući, žalila se na to da nije tako zamišljala zajednički život, olakšavajući sebi konstatacijom kako se i «ne može» drugačije u «ovo ludo doba, ako čovek želi da uspe»…kada je neko toliko ogrez’o u američki san odsanjan na srpski način, sto je zapravo san sna, ne vredi ga buditi, kao ni mesečara. Nema tu mesta za moje priče o neophodnim piknicima, vožnjama vozom i posmatranju ptica. I kada me uhvati napad takve priče obično se osecam kao iluzionista, sanjar, neko kome će neko neminovno na to reći «Videćeš ti sta je život». Ha. Živim sama godinama i nekako nikako da vidim taj njihov život, možda se sakrio od mene, možda ne postoji, a možda je moj jači od tog njihovog , ko zna sta bi bilo kad bi se našli u istom ringu….
Zaspala sam lako, bilo je hladno veče, nisam skidala čarape, a noge mi je dodatno grejala Mrljica, moja dobra mačka. Znala sam da od sutra počinje neki novi život…

E, ovog jutra neću izgubiti onoliko vremena na oblačenje. Imam još dve suknje, ali oni to ne znaju, i danas cu im biti sveža i leponoga, a od nakosutra, kada se taj utisak utvrdi mogu da počnem da nosim pantalone i prestanem da šaljem poruku «Obrazovana sam , sposobna, ali i ženstvena». Srediću stan za vikend. Ma, da. Lepo je kad počnes da radiš pa ti se taj pojam vikenda useli u svest kao neki paketić u kom nikad ne znaš šta je, a može svašta da bude. Kao neka sublimirana ideja o svemu sto volim da radim.

Danas bi trebalo da uradim intervju sa eminentnim slikarom koji prvi put izlaže u Beogradu, koji je jedva pristao na razgovor, a pristao je, nije da se hvalim, samo zbog toga što sam mu rekla da mu je faza «Praznih prostora» delovala ispunjenije duhom i iščekivanjem od slika «Čekaonica». Najsujetnija kategorija ljudi na svetu! Umetnici. Žele da misle da su ne shvaćeni da bi imali podsticaj da rade i zadržali osećaj superiornosti, a zahtevaju da ih shvatiš. Ništa tu nema smisla, oni postoje da bi stvarali i njihova dela govore, oni mogu i da ćute. Tj ne mogu, jer onda ja ne bih imala posao, ali trudim se da govore samo ono što delo možda nije reklo samo. Uh. Preozbiljno. Ne mogu da radim kad se osećam preozbiljno. Moram da se osećam čudnjikavo, da bih mogla da zalazim u čudne prostore njihovih glava, da bi govorio o umetnosti treba da je prepoznaješ, nije stvar u tome da je poznaješ. Da bi je prepoznavao u gomili pojedinačnih dela, moraš da je prepoznaješ na sve strane.
Uh, divota. Opet ovaj izlog. Šta li je ovo? Microsoft. Oh, do nedavno nisam znala šta je micro, šta je soft, čemu sve to, a vidi sad, ljudi u odelima ulaze i izlaze , blještavi crveni natpis, garaža puna automobila u kojima možeš da se ogledaš koliko su izglačani…
Šta god da je-i ja sam. Heh, heh, i ovo sam ja, i ovo i ovo, sve sam to ja. Pravim grimase skoro svaki put kad se duže gledam u ogledalo. Šta li to znači? Sartr je rekao da kada bismo se dovoljno dugo gledali u ogledalo videli bismo majmuna, ja vidim i majmuna i žabu i babu i svašta još, Sartre, dragi, ali nemam sad vremena za sve.

ON

Nisam nikada do kraja znao sa koliko komada garderobe raspolaze žena. Možda moja Ena, kako sam je nazvao (od N kao nepoznata, pa En-a…) nije potpadala pod prosek, ali nju sam imao svakodnevno u vidokrugu pa sam na osnovu nje i zaključivao. Odredjen broj predmeta, naravno, ali u čudesno nesagledivom broju kombinacija.
Koliko je to zamišljanja zahtevalo, prosto mi je neverovatno. Žena, da bi se osećala dobro sa svojom pojavom, pre svega ne sme da bude daltonista, jer kad se bolje pogleda često je tu boja torbe u skladu sa bojom kaiša, a na celokupnoj njoj nema više od 3 boje, a onda kada ima to su one, shvatio sam, infantilne, lude, pune života, one koje bi se ljuljale na ljuljašci i u 35-oj.
To je bila informacija više koju sam dostigao za poslednjih mesec dana svesti o Eni. Ona je trošila svoj umni kapacitet, ili ga, bolje reći, davala i fantaziji o utisku.
Jesen je odavno počela i primetio sam da joj to ne prija.
Sve je redje ostajala pred izlogom duže od minut. Malo se pogrbila i delovalo mi je kao da želi da taj deo stizanja do cilja prodje sto brže.
U tim trenucima mi se doslovno činilo da mogu da izgubim razum. Video sam je, gledao sam je, kad god bi mi se učinilo da nije raspoložena, da nije lepo spavala, da kasni a nikako ne bi smela, želeo sam da skočim od stola i potrčim ka njoj. Da joj pružim rame i ubrzo moju bordo-žutu posteljinu, da se naspava, da joj pustim neke new age jazz muzičare čiju sam muziku dobijao od prijatelja iz inostranstva, da joj spremim neku hranu , mada to još uvek nisam naučio, ali naučio bih hitro iz nužde, da je probudi miris…Da učinim nešto i vidim ponovo onu blentavu bezbrižnost bivanja ona sama, ponovo…

Ja nanovo živim manje-više onako kako i jesam svih ovih godina.
No, nepovratno sam shvatio činjenicu da mi se dovoljan broj godina natandrčio, a što je važnije, broj dogadjaja koji liče jedni na druge, da mi je došlo vreme za, prirodnu, promenu.
Ili sam konačno počeo manje da se bavim sobom i nametnutom idejom o potrebnosti dostizanja komfora, lepote predmeta i vinskih čaša. Shvatio sam da je vreme da primim nekog u svoj život tako što ću primiti ideju o njegovom životu gotovo jednako važnom kao ideju o mom sopstvenom. Hhh. To nije mala promena. To nije mala odluka.
Da bi čovek to mogao, čini mi se, u najmanju ruku mora da zna šta je to on, da bi znao šta je to drugo ona. A to se teško postiže na bilo koji drugi način izuzev svesnim odbijanjem nečeg samo sličnog tome…godinama, ne trošenjem na isprazne, idealizovane pokušaje…
Da. Nisam se trošio na veze u kojima se ništa nije zapravo vezalo, nego bi se eventualno prikačilo, kao magnetom, pa bi se razmagnetisalo u prvom iskrenom susretu medjusobnih očekivanja. To su one veze, pričali su mi ljudi, u kojima ne vidiš dalje od sledećeg vidjanja, dalje od sledećeg telefonskog poziva i dogovora za neko kretanje, neko uživanje. Veze u kojima ne postoji zajednička bajka, kakva god bila i za koji god pojam na svetu vezana. Nisam bio ni za bajku, a tek nisam bio za ne-bajku.
Od kako se Ena pojavila ustvari nisam bio ni za šta, zaista. Vreme je za pokret.

ONA

Plata je manja nego što sam očekivala. Navodno ce biti veća. Do tad živim otprilike sa malim šansama da se oplemenim knjigama, čarapama i muzikom. Jedino što sam stekla, i za sta često znam da nije malo, je nestanak pitanja moje majke » Dokle, Dunja?», iako mi je pomagala samo poslednjh godinu dana, iako sam godinama pre toga nalazila načine da se sama izdržavam, ali, to vam je, čovek uvek pamti samo poslednje.
Upoznajem ljude svakodnevno, ali, kao što sam pročitala nedavno u jednom Miljasovom romanu- Dolazim do reči koje su sa druge strane glave, a svoje već sasvim retko koristim…
Nemam pojma. Valjda sam mislila da ce sve to izgledati nekako brže gledano preko
GPS-a, nadala sam se da ću delovati kao pomahnitala mrvica na monitoru, kojoj je teško ući u trag…mislila sam da ću se često smejati, budući da se okružujem kreativnim ljudima, mislila sam, mislila sam da sam neispunjena jer ne radim, mislila sam da će me istraživanja ispuniti. Možda ne istražujem duboko, možda istražujem pogrešne stvari.
Dobila sam nove pojmove…da, dobila sam umor od čekanja na lektora, dobila sam nervozu od neuzvraćenih poziva, dobila sam nezadovoljstva neobjavljivanjem celog teksta, smanjivanjem fotografije, dobila sam sate u danu u kom moje telo mora da bude vidljivo na tačno odredjenom mestu, dobila sam i zvučno odgovaranje na pitanje «A Vi pišete za..», pa onda ja nadujem usnu duplju i promrmljam i čujem «Aaaah, da». Dobila sam svašta, ali to je kao kada slavite 15 rodjendan, kada ni vi sami ne poznajete sebe, a najmanje vas poznaju drugi, pa vam kupuju dezodoranse i diskove muzike koja se trenutno sluša. Pregršt stvari i ništa što vam znači. Baš to.
Ništa mi nije jasno. Godinama sam iščekivala ovakav posao. Mesto na kom će moje reči imati smisla, prostor u kom je važno kada me nema i mora da me bude, reči iz mog uma koje stižu do meni anonimnih ljudi koji ih žele i kojima moooožda utiču na trenutak. Činilo mi se da je «to to», da je tu suština, a sada kao da sam se izgubila u tudjim suštinama i ne znam koja je moja.
Maločas sam došla sa kafe sa Majom. Mogla sam mnogo toga da joj ispričam. Kako je Milorad, performer, doneo dve kokoške i petla u centar grada i pustio ih, da bi snimao reakcije prolaznika, čudjenje na pojavu koja je pre 100 godina bila normalna i to baš tu, na tom mestu, u ulici cara Lazara. Mogla sam da joj pričam o slikaru Petru koji slika drveće u nebrojeno mnogo varijanti i traži od posmatrača da izabere svoje, pokušavajući da ljude podseti na lepotu prirode, koje je sve manje, i lepote i prirode. Mogla sam o toliko toga da joj pričam, o prizorima i mudrim stvarima o kojima svedočim, ali sam joj rekla «Prazna sam, nešto, Majo, kako ti je na poslu?» i ona je govorila dugo. O istim stvarima koje nju ne prestaju da pune, nezadovoljstvom. Nezadovoljstvo neobično lako uvek nadje put do usana.
Nasmešila sam se, iz dosade, dva tri puta, mladiću koji je sedeo sa dva drugara, i posle gurkanja (koje izgleda ne prestaje ni posle tridesete) on mi je prišao, kada je Maja otišla u wc, i trazio upaljač. Zippo je uredno ostao na stolu ispred njegovih drugara, i blesavost te situacije mi nije bila simpatična, samo tužna. Ali sam mu dala narandžasti upaljač i unapred se stresla od ideje da će me pitati «Šta radim», «Gde živim», «Da li sam slobodna za vidjanje ovih dana», što je i uradio. Ubrzo smo otišle, a da nijedan podatak iz mog CV-a nije dobio.
Znaam, ne moze se ni biti značajno originalniji, ali mi ta pitanja čiji su odgovori brojevi, opštine i funkcije uvek jako ometaju organizam. Možda mi je zasmetala burma, u stvari.
Dodješ u ove godine…kada ljudi već traže vezu za uz brak, a da brak nemaš…ostavši na onom emotivno-prenatalnom nivou, u kom bi tek da se zaljubiš, i osecaš se kao u nekoj obrnuto-romantičnoj priči, s čudnim izborima…da nadješ mladjeg, pa da se smeješ, da nadješ ozenjenog ili potpuno pogrešnog, čim već nije oženjen…Tako to nekako izgleda. Iako kažu da se od četiri braka tri završe razvodom, ne upoznajem mnogo razvedenih muškaraca..a i to bi trebalo da bude neki koji je ostavljen jer ga je žena prevarila, a on je verovao u ljubav, nikako onaj koji je varao, zanemarivao, obmanjivao, pa ostao ostavljen. Šta će mi takav? Neverovatno, ali priznajem, nekakav mi je potreban. Čini mi se da već ludim od uvek istog stanja predmeta po stanu… kakvim ga ostavim, takvim ga zateknem. Sem kad Mrljica ima teranje, pa rasteruje čarape i čaše…
Možda mi je samo jesen, opada lišće.

EPILOG

Nisam znala gde jutros da ostavim Petrov vozić koji je prerastao, a nisam želela da ga bacim. Još uvek je mali, i želim da čuvam te prve predmete, da bi i nas i njega podsećali na njegovo detinjstvo. Otvorila sam Nemanjin sanduk, koji nam stoji u ostavi i rešila da od njega napravim jedan takav spomenar, u koji ću smestiti prve Petrove dnevnike, zubiće, kosu sa krštenja..i vozić. Prethodno sam morala da izvadim par predmeta koje je, kao zaboravljene, Nemanja tu čuvao. Minijature koje su jedno vreme bile u trendu, a nikada zaista umetnost, diskove oko kojih se nikada nismo složili, dve diplome najboljeg matematičara opštine i jedan flopi disk. Oh, otkad nisam osetila tu vrckastu strast otkrića, od kojeg je čoveka uvek sramota jer zna, dobro zna, da ne sme. Budući da smo Nemanja i ja zajedno već 9 godina u odnosu koji malo ko nije pohvalio i priznao da je zavidan, nisam se osećala kao tajni agent, više kao radoznala supruga.
I posle svih ovih godina…konačno sam saznala da trenutak u kom su mi ispali svi tekstovi ispred Microsofta, trenutak u kom je on izašao, kao slučajno i kao slučajno mi pomogao da ih skupim gledajući me u oči neobično toplim i prisnim pogledom, trenutak u kom mi je rekao da i dalje pravi grimase na staklu kada dolazi na posao, činjenica da smo prvi put izašli u meni omiljeni kafić i razgovarali o retkim, isuviše retkim, meni važnim temama…nisu bile slučajnosti.
Saznala sam da je naša veza počela i pre nego što sam ja to saznala, i definitivno zaključila da će se pravi izrazi prepoznati, pa i u odrazu…kada imate sreću da ih vide prave oči.
Kada je došao kući poljubila sam ga u oba oka i ostavila nekadašnju tajnu u flopi disku.

6 mišljenja na „Izraz u odrazu by ;) Anja Kostić (2009.)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s