Da li vam je poznata neka od ovih slika?
Druga s leva?
Iz čekaonice kod vašeg zubara?
Poslednja?
Iz ujnine kuhinje?
Ne znam da li ste to primetili.
Odrastali smo u kućama u kojima su na zidovima bile okačene slike pejsaža.
2 Akvarela, jedna, najmanje ružna, slika koju je naslikala tetka, slika koju smo dobili za svadbu…
kvalitetni, potpuno nekvalitetni, priroda koja nas zanosi I odnosi negde daleko, vetrenjača ili potok koji nas uopšte ne zanimaju.
To su bili motivi koji su nas pratili po čekaonicama , u poseti rođacima, u restoranu, a možda i u našem domu.
Priroda. Raznovrsna. Planine, mora, brodići, cveće, livada, kućica u šumi…
Nestala je.
I sad se pitam…
Da li su to bili motivi zato što su svi ti naši roditelji, predstavnici te generacije, živeli u boljem ili većem
kontaktu sa prirodom, kroz vikendice, češća putovanja, na kraju, manje naseljenu planetu, da li su to bili motivi koji su bili na zidu kao podsetnici na nešto što im je blisko, ili na nešto što postepeno gube?…
Jer, danas…danas je
sasvim druga priča.
Ali, pošla sam od sebe.
Ovo je deo mog prostora.
San Francisco.
New York.
Zgrade.
Ulica.
Automobili.
Ljudi.
Prodavac hot doga.
(unela sam razdraganost fotografišući moju familiju, uradila fotke, isekla po ivicama, pa nas “smeštala na zgrade”. Vidite ove ljude na krovovima, što sede, ili skaču?)
Neretki motivi u stanovima mojih prijatelja, u hotelima, restoranima.
Gradski trgovi, poznati simboli najvećih gradova, bigbenovi, dabldekeri, empajeri, ajfelovi tornjevi…
Da li naša potreba (relativizirana zakonima trenda) da u svoj okoliš smestimo grad znači da su se naši roditelji postepeno udaljavali od prirode, a da smo mi taj pokret učinili u potpunosti te da više čak nemamo ni stanje koje bi se povezalo sa prizorom nekog velelepnog vodopada…zato što je grad jedina realnost koju poznajemo? Bele linije na asfaltu, dozvola kretanja od strane “zelenog čike”, guranje sa drugim telima u blizinama autobuskih stanica, stakla sa predmetima, gomilama predmeta I smanjeno nebo koje postoji tek kada se ode na Kalemegdan ili preko reke.
Da li je trend “obožavanja” grada sada tu da bismo se uljuljkali u misao da ne činimo ništa loše stvaranjem takve sredine kao jedine poznate (pošto nam šefovi i poslovi čine teškim odlazak iz njega?)
Da li se na zid stavlja ono što pred prozorom imamo ili nemamo?
anja. 
Odlično zapažanje, kao i uvek! Slažem se sa navedenim, otuđili smo se od prirode, ali na taj način možda i od suštine sebe samih.