Prisluškivanje. II deo.
…Nedavno sam krenula na latino-afrički fitnes, koji zvuči kao Zimbabve, i sasvim je zabavan, posebno ukoliko umete da se nosite sa osećajem da izgledate kao kompletni moron (kako bi to Dr.House zasigurno kazao) koji skakuće sa rukama koje ne vidi od bavljenja nogama, a sve to uz Dženifer Lopez aluziju svugde naokolo. Zabavno je, i pošteno se čovek preznoji i izđumba (kako bi to, pak, moj muž kazao)…*
U svlačionici preobuvam obuću, i dalje sa nevericom shvatam da ja konačno imam „opremu za vežbanje“, i ne mogu a da ne čujem razgovor koji se vodi pored mene, dok plavuša koja govori skida čarape, a crnka kojoj govori oblači majcu. Obe imaju oko trideset godina. Crnka ima tetovažu na ključnoj kosti, krupne oči, glasna je i samosvesna, za sebe zasigurno misli da je „luckasta“; dok je plavuša „urbana“, kako se to nekada govorilo, aktivna, nešto povučenija.
Crnka: (upala sam im u razgovor) „…Gde si videla taj poziv?“
Plavuša: „Ma na fejsu“
Crnka: „E, ja uopšte nemam taj fejsbuk.“
Plavuša: „E, da znaš da ti je to pametno.“
Crnka: „Ne znam, nešto mi se to ne sviđa, ne volim te moderne stvari.“
Plavuša: „Ma, mnogo se toga time izgubilo. Stvarno. A muškarac? Mrzim kad ima fejsbuk.
Znaš, ako je on ozbiljan, sposoban i zna šta će sa sobom – on nema šta da traži na Fejsbuku. Stvarno.“
Reče i obu drugu cipelu, razmišljajući dalje o tome kako će sigurno sledećeg tipa koji je bude muvao – odmah, „ali odmah“, da pita da li ima Fejsbuk, pa da sazna da li je ozbiljan.
*zumba fitness
anja. 