Razmena, tri, četiri, SAD! …filmovi koji dugo ostaju u glavi…

Želim da podelim sa vama par naslova koji su mi najsvežiji u svesti…

Imala sam neku čudnu sreću da to malo sakralnog vremena u kom mogu da radim šta želim,pa ponekad poželim da se pozabavim tuđim sadržajima – provedem uz ovako kvalitetna kinematografska ostvarenja, potpuno drugačija po stilu, vrsti, temi i strukturi.

Zajednički imenitelj svakom od ova tri  je – viši smisao!  Ona čudna sintagma koju ponekad izgovaramo sa podsmehom, kao i „smisao života“, nažalost…sveti gralovi razgovora postaše, ali sami po sebi ipak i dalje postoje, srećom! Ponekad ne moramo da ih tražimo da bismo ih našli. Neko ih je drugi pronašao za nas – i servirao u stotinjak minuta.

Sedite, lezite, iskokajte kokice, napravite bruskete, sipajte sok, sipajte pivo, pristisnite maleno dugme na jednom ili dva daljinska, i neka počne…

BLUE VALENTINE,

pogodan i za žene i za muškarce, za one koji su singl, a posebno za one koji imaju porodicu;

gl.glumci: Ryan Gosling, Michelle Williams;

režija: Derek Cianfrance ;

IMDB ocena 7.2;  

a ovako je opisana radnja:

‘The film centers on a contemporary married couple, charting their evolution over a span of years by cross-cutting between time periods.“

I zaista. Već u prvoj sceni, u kojoj vidimo malu devojčicu sa ocem, Rajanom, koji šmekerski drži cigaretu na ivici usana, a momenat kasnije gura kornfleks u nos kako bi nasmejao dete, shvatamo da priča neće biti centirana oko tipične američke tip – top porodice.

Mišel je, to ubrzo shvatamo, manje relaksirana, nehajna i opuštena, žena pod teretom neiživljenih ambicija, koju prati osećanje da je prokockala moguću bolju budućnost, a oboje su i dalje tako mladi… Priča kao priča ima svoj neočekivani tvist, koji neću otkrivati iz poštovanja prema onima koji prihvate moju preporuku, ali suština priče je zapravo ispričana režijom.

Režija je apsolutno fantastična!!!

Lica su često u krupnom kadru,  iz krupnog kadra prelazimo u krupan kadar, kamera kao da ponekad „pada“, prljava je, ali je svaka „prljavost“ žestoko opravdana! Režija se tako „gradi“ da se stiče utisak dokumentarističko – reality programa, u kom gledalac postaje gotovo učesnik, toliko je realan utisak da čoveku postaje gotovo neprijatno što „prisluškuje“…time smo uvučeni u priču sve dublje i vrtoglavije, zapravo!

Ovaj neobičan ton realiteta Derek maestralno postiže i pauzama u govoru, rečenicama koje se ne završavaju, i mnogim nesavršenostima koje su deo naših života, jer mi…za život nemamo scenario, i ponekad kažemo i nešto neosnovano, glupo, ponekad ne umemo čak ni da kažemo…

Film se provodi sa anticipacijom nečeg lošeg, koje se i dogodi, ali kako je ovaj film atipičan, na sopstvenu radost – priča ne dobija na težini tragedijom, smrću ili otmicom vanzemaljaca, to je ovom filmu potpuno nepotrebno – ono loše koje očekujemo je potpuno realno i naslutivo, i stvara i na samom kraju utisak potpune istinitosti.

Kada se film završi – želite jako da poljubite one koje volite,

želite da donesete neku pametnu odluku,

želite da „od sutra“ nešto promenite i uvedete u život…

Utiče. 

ili možda…

THE PERFECT HOST,

pogodan za sve (možda samo ne za malu decu i bake) ; 

gl.glumci: David Hyde Pierce, Clayne Craford i Nathaniel Parker

režija i scenario: Nick Tomnay

IMDB ocena: 6.8 

IMDB ovako opisuje radnju: 

A criminal on the run cons his way into the wrong dinner party where the host is anything but ordinary.

Taj opis je kraaaajnje fer prema budućim gledaocima, jer je zaista trik u tome da se ŠTO MANJE zna. Iz tog razloga neću UOPŠTE da govorim o radnji, već više o njenim „posledicama“:

gledajući ovakav film shvatate da ste mnogo toga u životu videli, jer u svakom trenutku MISLITE da znate o čemu se radi, ali, ono što je važnije: shvatate da život, pa i autori i umetnici i dalje ITEKAKO mogu da vas iznenade, i to…bez preterivanja. Kada se osvrnete na radnju – jasno je da preterivanja ima mnogo, ali dok film traje…vi ne sumnjate, samo ste sve iznenađeniji i iznenađeniji, do tačke u kojoj više NIŠTA ne znate, i radosni ste zbog toga! Ima trenutaka u kom ste na jednoj, pa ubrzo na drugoj strani, nasmejani, pa zgroženi, razneženi, pa zastrašeni…Ako film može da ima LSD efekat (iako ga ne poznajem, ali sam dovoljno o tom efektu čula i čitala) : ovo je LSD efekat film.

Preporučujem ga za veče u kom ste nekako „ravni“…

zakriviće vas, ingeniozno!!!

a za jedno zaneseno veče…

IT’S KIND OF A FUNNY STORY

gl.glumci: Keir Gilchrist, Zach Galifianakis, Emma Roberts

režija: Anna Boden, Ryan Fleck

IMDB ocena: 7.1

Opis radnje:

A clinically depressed teenager gets a new start after he checks himself into an adult psychiatric ward.

…Jednom daaavno su me na intervjuu za copywritera u jednoj agenciji pitali – „Sa kojom scenom bi počinjao film koji bi ti volela da snimaš?“ (odlično pitanje)

i ja sam odgovorila:… sa kadrom ženskih stopala/cipela na ivici visoke zgrade. Iz subjektivnog kadra vidimo da je neko odozdo spazio da je žena na ivici krova zgrade. Krupan kadar njegovog lica – samo odmahuje glavom, pun neke suštine, kao da govori: „Jok, mala, život je strava…“ i onda se ostatak filma svi mi zaljubljujemo u život, nešto tako.

Ovaj film počinje sa mladićem od 16 godina, na mostu. U ostatku se dešava upravo ono što sam i ja želela u svom imaginarnom oskarovskom ostvarenju!  Elementi komike, težine života, uviđanje da u americi tinejdžeri znaju šta je depresija i koji se lekovi za nju piju (i piju ih), i virtuozni prikaz lepote sitnih životnih planova (pred kraj)…

Mnogo laganiji, ali jedan od onih slatkih omaža, koje život (kad je dobar prema nama) zaslužuje.

Gasimo bioskop.

Ali, gledaćemo još…