razularena kičica

Preključe je bio baš takav dan. Kakav? Dan u kom ne znam šta ću gde pre da napišem, zalepim, nacrtam ili obojim. Takvi dani su retki, a vuku korene još sa časova domaćinstva (tako se zvalo?), kojima sam se radovala siiilno. Ne mislim da je potrebno biti volšebno kreativan da bi nešto kreirao, mislim da je samo potrebno početi. Kupila sam boje za tkaninu, da bih Maši nacrtala prase Pepu na bodiju, eto, da bi njena Pepa mogla da zagrli crtež Maše na bodiju, da ne bude tek neki tamo sa prasetom. Pepu sam nacrtala, a onda sam sve svoje stvari smestila pod skener uklopivosti boja i poruke. A poruke nisam unapred smišljala, niti sam tražila mnogo od sebe, samo sam htela da budu moje, te da sam napisala i „Ae bre“, to bi bilo to! Nije mi smišljao Bershkin dizajner, nego mala ja. Do kraja dana ni ulazna vrata nisu ostala pošteđena, jer je moje ludilo kasnijeg farbanja gelendera na terasi (trebalo je), dovelo do frenetičnog odnosa prema boji kao takvoj, te bela boja ulaznih vrata nije mogla APSOLUTNO ništa da kaže u svoju odbranu! I tako su, uz Mašino cičanje, vrata dobila spiralne fleke, za koje moj muž kaže da izgledaju kao predvorje Hipi komune, a ja na to imam samo da kažem Jiiipi, i živele boje, i hvatajte se kičica! Zabavno je! Zašto bi iko drugi ikada više odredio šta vam piše na garderobi?

Pa umete valjda da pišete;)! (o tome u sledećem blogu;))))