Nimalo ne želim da se predstavim kao nostalgičar, poklonik 80-tih, ili nekih ranijih decenija (jer i ne mogu), niti kao anti –futurista (prošlost-ista?), a naročito ne kao neko ko ne prepoznaje prednosti tehnologije, budući da je upravo koristim, nasuprot olovci i papiru, ovde, na ostrvu Tasos, na crvenoj pamučnoj prostirci…

Ne, trenutno razmišljam o jednom pojmu, koji je masakriran na različite načine, mačetama napretka.

Verujem da bi svako mogao da pronađe nekoliko onih koji su izgubljeni, ali i mnoge koji su nađeni, tom razvijenošću binarnih fora i fazona, ali, ovaj pojam..je, ipak, nešto za šta vredi živeti.

Iznenađenje.

Sećate se te čudne reči, koja je postojala u ne tako davnoj prošlosti…kada smo zamišljali ono što nam predstoji, kada smo iščekivali nečiji poziv da bismo saznali, pa videli nešto što je novo u tuđem životu (frizuru, automobil, dečka)… Život nas je često iznenađivao, iščekivali smo mnogo štošta što je trebalo da potvrdi neki naš san, ili da nas prosto razočara…

…Ranije, pre samo dvadesetak godina, zazvonio bi telefon, u to vreme poznat pod nazivom „telefon“, bez prideva „fiksni“, običan, plastičan telefon, čiji nam izgled nije bio nikakva briga, kaoni marka proizvođača, i, taj, obični, plastični telefon bi zazvonio, a mi ne bismo znali ko zove, niti koga. Tih tri do šest sekundi proveli bismo u onoj buljavoj tišini iščekivanja da li će nas osoba koja je podigla slušalicu pozvati, ili neće. Kada bi ta šansa da je poziv za nas bila pobeđena, kretali bismo se ka telefonu ne znajući ko nas poziva, ukoliko se nije predstavio (postojala je kultura predstavljanja, sada to ispis na displeju radi umesto nas, mi samo počinjemo da govorimo). Zvonjava telefona je nosila duplu šansu za iznenađenje. Sada nosi samo informacije, koje će nas, ako imamo sreće, iznenaditi.

…Koji bi bili koraci po povratku sa ovog letovanja na Tasosu? Hajde da zamislimo to. Vratila bih se sa 2-3 filma, koje bih napravila „Idijotom“, sada, sa poštovanjem nazvanim „analogni fotoaparat“…posle nekoliko dana, ukoliko ne odmah (to nikada nije bilo jeftino) odnela bih slike da se „razviju“…i čekala…jedan dan, jedan sat…nije važno. U tom čekanju bi prošle godine nestrpljenja. Uz miris tek štampanog papira grozničavo bih platila svežanj, i već na putu ka kući neizdrživo pogledala nekoliko nasumično izvađenih iz folije foto radnje…prekorevajući sebe što to radim, kada mogu to „na miru“, kod kuće… A onda bi kod kuće usledilo pravo uživanje. Preletela bih jednom brzo preko svih, 36 ili 72..a onda počela da ih lagano proučavam, uočavajući sve detalje, i obožavajući svaku…jer ih nema mnogo, i sve što sam uspela da zadržim od Tasosa – bilo bi tu. A onda, kada bih se dogovorila sa nekim od prijatelja da se, željni jedni drugih, vidimo, posle mog dvonedeljnog letovanja…svežanj sa najuspelijim fotografijama bih ponela..kod nekog, u neki kafić, u park…svugde gde idem, noseći još po koji miris borovine, zarobljen na tim pravougaonicima, koji se sve više izlizuju.

Danas? Izdvojim 15 minuta (sve zavisi od brzine kompa), prebacim zilione polu – selektivnih fotografija, neopipljivih i bezmirisnih, ubacim u folder, koji relativno kreativno nazovem, a onda deo posvetim „javnom uvidu“…i posle nekog vremena, jednog sata, jednog dana, budući da „slika govori hiljadu reči“ – svi znaju kako sam se provela, možda i bolje od mene…i ja mogu da dolazim kod prijatelja i samo da kažem „Slike su na fejsu“.

Foto radnja nije nestala, nestala je navika. Brzina se ušunjala maskirana u kvalitet, kroz vrata nehaja i u bojama trenda. To se desilo.

…Pre izvesnog vremena sam se uselila u nov stan. Nov nameštaj, nove tapete, nov smisao i sasvim druga priča. Iščekivala sam prve goste, kao i one koji prvi put dolaze…željna da čujem utiske. Čula sam „A, pa da, vidi se na Fejsu“. Znam da nije teško pobediti tu fejsomaniju. Samo nestaneš odande…ali onda i ti ostaješ bez uvida u živote onih do kojih ti je stalo, a za koje više nikada nemaš vremena.

Takvo je vreme došlo – ups, odnosno takvo smo vreme napravili.

Pa ja ostajem na „fejsu“, i trpim odsustvo tet a tet svežine reči i reakcija…na promenu frizure, novu stvar..Čak i ovo tamo objavljujem.

…Nedavno sam na Tasoškoj plaži, od prijatelja koji takođe nikada ranije nije bio na Tasosu, čula: „Uh, gde nađe onaj sa šatorom baš tu da se namesti…“, „Što?“, upitah ga, a on mi kaže – „Pa, to sam drvo pikirao preko Google Eartha!“…

Wow, pomislim, koliko je to…odgovorno, upućeno, zrelo, pripremeljeno…i neverovatno.

Ni Tasoško plažnodrvo više ne može da se sakrije našem dalekosežnom oku!

Šta smo ostavili riziku? Koju mogućnost? Ono što bismo danas nazvali rizikom..nekad smo zvali „nepredvidivostima života“…znate ono..niste znali postoji li drvo na plaži i gde se nalaze Ikea prodavnice u Solunu..ali ste ih svejedno pronalazili, samo kroz veću interakciju i uzbuđenje.

Iznenađujuća je šansa za iznenađenje danas.

XXI vek je ubio iznenađenje. Zauzvrat nam je dao privid spremnosti, u kojoj prepoznajemo obrise sigurnosti, prema kojoj se ponašamo kao da nam je potrebna više nego ikada. A da li je? I da li smo je stekli?

Advertisements

2 mišljenja na „Pojam koji se retko koristi. Još ređe doživljava.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s