Berlin. Utorak, 15.maj, 5 ujutru.
Voz ka Amsterdamu je kretao u 6:37. Tu onda nema spava mi se, ovo – ono.
A tu svakako ima da vam ključ od stana ostane u bravi, te da, kada sa
stanice obavestite vlasnicu stana, ona kaže “Ali to mi je jedini!”
Nevolje počinju.
Torbe u ruke, i polako, sunčani Berlin u pospan sat. I to ima svoju čar.
Naravno da smo se nadali ICE vozu (iza Đorđa), ali cvrCE.
Nije bio ICE, al je bio nice 
Voz koji u 6:37 kreće ka Amsterdamu stiže u 13:00.
Veoma je pristojan, a prosečna brzina kretanja mu je 15o na sat.
Tvrdim da toaleti svedoče, kako o ljudima, tako i o vozovima.
Sređeno, prostrano.
A vremena je bilo sasvim dovoljno za prisećanje na sve načine
da to isto brže prođe. A onda shvatiš da je to nešto čime
ti je “vreme prolazilo” bilo ono “pravo”!
Bockali smo flajer iz voza, igrali Zanimljive geografije
(kojoj smo dodali i brend!!!) i smejali se na putu ka zemlji
hemijski izazvanog smeha
U izvesnom mestu Hilversum smo morali da presedamo
Kada smo oko 13h stigli u Amsterdam, momentalno smo se uputili ka šalteru
da rezervišemo sutrašnji voz ka Parizu.
Imajte na umu da je ceo taj proces do tog trenutka tekao glatko.
(Nekoliko informacija za one koji razmatraju interrail:
*INTERRAIL karta podrazumeva mogućnost ulaska u voz.
Sedište/ležaj morate da rezervišete, odnosno platite.
Ta cifra je uglavnom 3 evra, osim za brze vozove, za koje sam unapred
na mnogim forumima i zvaničnim sajtovima saznala da se brojka kreće od 6 -18
evra. Rezervacija za četvorokrevetnu “sobu” ide i do 40 evra
(mada, nas je voz od Budimpešte do Berlina koštao po 15,
a dvokrevetni iz Vilaha do Beograda 30 evra po osobi).
MEĐUTIM…Kada smo se probili kroz amsterdamsku voznu stanicu, usput
saznali da prtljag ne možete da ostavite na stanici ukoliko nemate karticu,
(čuste li to ikad, ne primaju keš?) osetili mnoštvo relativno prihvatljivih mirisa
i stigli do šaltera, veoma vidno nezainteresovan čovek je, videvši moje interrail
karte, rekao “Nećeš ti daleko s ovim.”
Da, ja ih jesam teatralno spustila pred njegove oči,
kao da spuštam potvrdu o tome da sam Zevsova ćerka,
ali daleko su one od toga da su bezvredne.
“Za sutra? Do Pariza? Nemate rezervaciju? Ha. …..
Imam dva razdvojena mesta. Presedanje u Briselu. 80evra.”
Đorđe kaže “Ok”, ja se mislim kako ok, pa doplata je 13 evra maksimalno?
“Ok” kaže čovek čuvši “eightEEN” a ne “eighty”!
Summa summarum: holandski brzi voz, famozni Thalys, ima cenu doplate u
iznosu od 40 evra.
Nećete naići na taj podatak na netu tako lako, pa ga imajte na umu.
Sreća je što do Pariza stiže za 3 sata.
No, da se vratimo u Amsterdam.
Naravno da ne možete da kupite prosto kartu za prevoz,
već morate da čekate da prozovu vaš broj,
prethodno uzet iz automata,
u nekom prostoru koji liči na turističku agenciju,
gde morate da kupite kartu u trajanju od jednog sata,
bez obzira na to što tražite “jednu kartu, za jednu vožnju”.
Naravno da kada dan počne s ključem u bravi nećete ni sići na pravoj stanici.
I, naravno, kada konačno stignete pred zgradu u kojoj se nalazi vaš apartman,
i ukucate šifru, koju ste dobili mejlom, u kućicu za ključ koja se nalazi na fasadi (?)
bez obzira na to što ste do ključa došli: vrata ne možete da otvorite!
Pozivam “domaćina”, on stondiranim glasom izgovara “oooo soooooryyyy,
Call you later!”…i ti onda, šta ćeš? Stojiš sa svojim torbama, gledaš oko sebe
u šareniš i kitnjastost koja te okružuje, visi, pada, puzi, svugde je,
i iščekuješ trenutak u kom ćeš se malo umiti i početi iz početka.
Bez ključa u bravi. Kad ono, saznaješ baš to! Nekome je veče pre
zaglavljen ključ, pa je brava razvaljena i vrata moraju da se šutnu.
Uh, to nam nije bilo teško!
A onda nailazimo na OVO! Da li su ovo stepenice, planina, sunovrat ili
samo Hičkokova noćna mora????
Penjući se zaboraviš na sve ostale strahove, al možeš da zaboraviš i na točkove!
Nevolja broj 6?
Sreća: divan apartmančić.
Verujem da, inače, znate da u centru Amsterdama, u maju,
nema noćenja za manje od 90 evra, uz sve Housetripove sveta
(osim ukoliko vam ne smeta da delite sobu sa tri intoksikovane
engleskinje i dva portugalca)…
Hajde, hajde, dajte da promenimo ton. Nije to sve bilo ku – ku, pre će biti
da smo mi to, željni sistematizacije, prosto selektivno posmatrali, pa nam
se činilo da su nam se dešavali samo “gafovi” (koji su nas ludo zabavljali.
Nisam ironična.)
Bilo je tu i sunca i cveća i interesantnih boja tih niskih zgrada/visokih kuća…
Bilo je i pozorišnih likova van pozorišnog konteksta…
i patika koje rastu na drveću (gde li im je ono na kom rastu parice?)
monumentalnosti, širokih trgova, užurbanih ljudi
Naravno, svega onoga na šta smo navikli da se cokće ili da se o tom šapće
KEEP CALM AND EAT PIES
Ali, MOTHERS finest!!!
Bezglava zbrdana zdolana šetnja, bez vremena za posebnu organizaciju
uz saznanje da imamo samo to popodne u tom gradu, ali veselo.
Teško je da bude drugačije. Amsterdam izgleda kao haljina iz XVIII veka.
Sledeću sliku postavljam više kao pitanje:
Da li je moguće UOČITI neukusnost jela na osnovu fotke?
Znate one fotke koje bude apetit (pa ih “ovi” u marketingu koriste),
da li ga ova smanjuje?
Preskupo, bizarno brašnjavo, neslano i neverovatno stvorenje
servirano kao pica. Dakle, ne sedati u restoran “Steakhouse Amsterdam”.
On je, onako, star, trošan a skup, te deluje kao jedno od onih mesta koja su
ružna dok je hrana izuzetno lepa. Cvrc.
Ponekad stvari jesu onakve kako izgledaju!
Nigde nismo uspeli da odemo. U smislu U neko zdanje, instituciju, galeriju.
Nigde. Popodne smo poklonili kaldrmi i hodali hodali hodali.
Osećala sam blago nepravdeno prednjačenje marihuansko – opijatske priče
u odnosu na sve druge kojima bi Holandija, Amsterdam mogli da se ponose.
Sve je to ok, ima to svoju boju (neku. zelenu),
ali ne treba da bude dominantna….
Jer ako je nečim bogat, Amsterdam je kolorični buržuj!
Dan se rano završio, da bi sutradan još ranije počeo.
Jedini voz ka Parizu, u kom je bilo mesta, kretao je u 6 ujutru!!!
Amsterdam 4:45….
* Neće “se” nastaviti, no nastaviĆU!
